Moje prvo, najlepše i najteže putovanje. Sve lepo je teško, rekli su Grci. Gledala sam kako se sva lepota pretvara u teškoću i obrnuto. Učila kako da se radujem tim teškoćama i da ih mazohistički želim još. Ne znam kako sam se opredelila za ovo putovanje. Ne znam da li sam ikada stvarno želela ovakvo jedno putovanje. Želela sam sve drugo, samo ne to, ali nisam znala to da ispravno poželim. A kad ne znate ispravno da želite i kad poželite bilo šta- Bilo Šta vas i pronadje.
Nekada sam samo nejasno predosećala, a sada sa sigurnošću znam, da čovek uvek dobija ono sto želi, osim kada to želi baš previše. Kada nešto želite previše, onda zbunjujete svoju želju i vršite pritisak nad njom, čime blokirate njeno ostvarenje.
U principu postoje dva nagona: konstruktivni, odnosno ljubav, i destruktivni, odnosno strah. Destruktivni nagon dakle nije mržnja, kao što ste možda pretpostavljali- jer ona ne postoji. Postoji samo strah. A mržnja je nus pojava straha. A strah je samo misao, reče neko. Ova dva nagona su izvori svega što nam se dogadja, odnosno onoga što sami iz sebe projektujemo u svoj život.
Razmišljajući o svemu tome, počela sam da analiziram svoje odluke u poslednjih par godina i da probam da shvatim- kako sam ja to završila u Americi? U zemlji koju uopšte ne volim. Navodno.
Odgovor je vrlo lak: nisam u njoj ni završila. Nego sam tu samo usput. Pa ipak, to usput nekako predugo traje, ovaj put…
https://youtu.be/vYkhFyQTRbo
Ja sam neko ko voli antiku i renesansu, umetnost i humanističke nauke, male detalje na arhitekturi i poeziju bez rime, sir sa groždjem i vinom, budizam i jogu, poljsko cveće i vodene kapi, divlje životinje Afrike i šamane iz Perua, porcelanske šoljice za kafu u shabby chic-u i zidove sa tapetama. Kako me je to pobogu odvelo u Ameriku? Zemlju postmodernizma, kapitalizma, globalizacije, bluda, neukusa, praznine i duhovne opustošenosti. Zemlju bez istorije, arhitekture i kulture. Zemlju bez goblena. Zemlju bez tapeta. Neka tapete ovde budu opšti simbol, da se ne ponavljam.
Uvek sam sebe videla na poljima Toskane, na jugu Francuske, po iskopinama Atine, u indijskom ašramu ili Tibetu. Uvek sam sebe videla sa fotoaparatom oko vrata na nekom proplanku Afrike, Azije ili Južne Amerike, u potrazi za divljinom.
Pa ipak, obreh se u Severnoj Americi, zemlji bez tapeta.
Često se pitam kako je to moguće. Mora da postoji u meni to nešto što voli Ameriku, a neće sebi da prizna.
Jer ja jesam mazohista, ali nisam baš toliki.
Može biti da sam nekada videla odredjeni kadar sa golim ravnim putem u nepregledna kalifornijska polja i vrhove planina koje se iz daleka zagonetno smeše. Čitala sam Keruakov roman „Na putu“, Fanteov „Put za Los Andjeles“, sve od Bukovskog i pesme Bitnika, a to je zvučalo primamljivije nego što u stvari jeste. Preslušavala sam iznova i iznova Peperse, Nirvanu, Dorse, Tom Vejtsa, Lenarda Koena i Bob Dilana. I prirodno se nametnuo osećaj da sve to mora imati nekakve veze.
Možda bi na takvim albumima i knjigama trebalo da stoji uputstvo za upotrebu i neželjena dejstva. Nus pojava: možda se probudite u Americi.
Zašto? Zato što iste u Americi nećete ni naći.
Ova muzika, knjige i filmovi koji se me kontaminirili, utemeljili su jedan blago primetan sloj želje u mom biću, koji kosmos nije mogao da negira. I onda tako niotkuda jedan plakat u studentskom domu Lola, u redu za čekanje u menzi, na kome je pisalo „Work and travel“. Work me nije naročito zanimao, samo travel, ali lepo kaže naslov: prvo radi, pa onda putuj. Od malih nogu su nas učili da čitamo sitna slova svakog ugovora, ali mi se nikada nismo opametili.
I nekoliko meseci kasnije eto me na tom posteru.
Odmah sam osetila da hleb i mleko nemaju isti ukus- hleb je sladak, mleko gorko, i odmah me je moje šesto čulo upozorilo da sam stupila na pogrešnu teritoriju. Voda se pije isključivo iz flaše, što je takodje bio znak za uzbunu. Odmah mi se učinilo da sam u nekom veštačkom svetu, da smo svi mi zajedno u nekoj laboratoriji kao zamorčići u naučnim istraživanjima. Skoro svuda se nalaze kamere, pa ako ste čitali Orvela ne možete da se opustite ni u kupatilu, a ni u krevetu dok spavate. A ako niste čitali Orvela, ne verujem da čitate ni ovo.
Ono što me je najviše uplašilo jeste moj prvi susret sa monstuoznim čudovištem zvanim kapitalizam. U Srbiji nisam imala prilike da se sa tim susretnem, kako zbog opšteg stanja stvari u našoj zemlji, tako i zbog svoje prirodne i tipično filozofske zanesenosti. Onda odjednom kao da me je neko nogom šutnuo u taj čudni svet pohlepe i gramzivosti.
Sa svih strana sam osećala prisustvo te čelične mašine koja raste oko mene i širi se pravo ka meni, preteći da me satera u ćošak, a onda apsorbuje u sebe, kao fagocit bakteriju.
Postala sam tek jedan njen mali šraf, potpuno bespomoćan, ali bez koga ta mašina svakako ne bi mogla da opstane. Moji pokreti su postali mehanički, mahinalno automatski sam odradjivala svoj deo posla u fabrici besmisla, s vremena na vreme podmažući sebe uljem, da duže trajem.
Sećala sam se Azrine pesme „Pit i to je Amerika“ i toga kako sam bila previše mala kada sam je prvi put čula da bih je razumela. Umesto „Pit“, mislila sam da ide „pih“. Već tada sam se nekako pripremala za to da u Americi mogu da očekujem samo „pih“, uz odmahivanje rukom u prazno.
Zatim je preda mnom iskrsla Bodlerova pesma „Putovanje“, a pretežno jedan stih: „Putnik koji svoju Ameriku nikada ne nadje“.
Onda sam odgledala film „Večera sa Odrijem“ gde je usledelo konačno otrežnjenje: „Njujorčani su stvorili grad-zatvor, u kome su oni ujedno i zatvorenici i čuvari zatvora“.
I onda je to sve neko nazvao „Američki san“? Ne znam kakvi su vaši snovi, ali to moji svakako nisu. Po jednoj od definicija američki san znači da svi gradjani imaju JEDNAKE mogućnosti da postignu uspeh i prosperitet kroz težak rad, posvećenost, odlučnost…Da se vratim na Orvela: „Svi smo jednaki, ali neki su jednakiji od drugih.“
Druge definicije odredjuju američki san kao kupovinu SOPSTVENE KUĆE. Da, dobro ste pročitali. Sopstvene kuće. Ovo mi je bilo najteže da progutam.
Sopstvenu kuću smo svi mi ostavili u Srbiji, sa sve dvorištem, njivama i baštama prepunim cveća, voća i povrća koje nije GMO, gde je mleko slatko, a jagode su jagode kao u pesmi Goblina, da bismo došli u Ameriku, zemlju u kojoj je krava misaona imenica, paprika i breskva imaju isti ukus, i svi sanjaju da imaju svoju kuću. Ta kuća pritom nikada nije sasvim njihova, uvek je nekako-državna. Naime, kada Amerikanci „kupe“ kuću, to zapravo podrazumeva da će je otplaćivati na kredit narednih 40 godina, i da će ta kuća postati zvanično njihova kada oni već ostare, a tada će ih deca ionako katapultirati u starački dom, a kuću prodati i podeliti pare medjusobno. Ako nemaju dece, kuća se pripasti- državi, naravno.
Nije ni čudo što se skoro svi Srbi kad ispune uslov za američku penziju vrate kući i kupe tri koze.
Amerikanci imaju svoje strategije. Prvo ti sistematski unište državu, nateraju te da iz nje pobegneš, pa te onda namame holivudskim filmovima da dodješ baš kod njih. Prvo te izmuzu za vizu i avionsku kartu, onda te zaposle kod njih da radiš poslove koje nijedan Amerikanac ne bi radio, da bi im tim zaradjenim novcem platio smeštaj u kome nijedan Amerikanac ne bi živeo, i ono gorko mleko i sladak hleb. Na kraju se vratiš kući bez prebijene, bez uspomena, a i bez Amerike. Dobro je ako ti ostane za one tri koze.
Pa ipak, Srbi se i dalje vraćaju u Ameriku, kao zavisnici. Vraćaju se da budu robovi, vraćaju se da budu deo mašine, da pate, da stradaju. Da bi posle imali par lovačkih priča dok čašćavaju društvo u kafani, sa ono malo para što su jedva dovukli preko grane. Pa još onako nadobudno pitaju konobara: „Je l’ primate dolare? Nemam ništa u dinarima.“ Konobari takve najviše vole:„Primamo, primamo…“
U čemu je zaraza? Lepak je sastavljen iz prividne lakoće kojom se sve dešava. Ovde je usavršena ona doktrina iz pesme Zabranjenog pušenja: ubijaju vas sa osmehom na licu. Toliko vas hipnotiše njihov i usiljeni zašećereni govor da se i sami osmehujete dok vas ubijaju, i tražite da vas ubijaju još i još. “Srbin je lud, Srbin je proklet, jednom ga ubiješ, on hoće opet“.
Pa ipak, ne možete ne voleti Ameriku. Kako da je ne volite?
Ah, toliko je razloga da se voli Amerika, razloga koji se prostoru od Arizoninih kanjona i pećina, kalifornijskih sutona, nacionalnih parkova, džeza, bluza i rokenrola, hipika i bitnika…ali neću sad da pišem o tome, jer je ovaj tekst hejterski i treba da ostane dosledan sebi do kraja.
I Idoli imaju onu dobru: „A gde je Amerika?“, tako i ja sebe pitam motajući se tu i tamo po Americi, ne videvši nigde tu Ameriku. A to me nedoljivo podseća na ono: „Tražim sebe. Da li me je neko video?“ Kada se pitam otkud ja ovde, odgovor se lako nameće: pa ja i nisam ovde. Ne znam gde sam, ali nisam ovde. Ah, ja tako volim planetu Zemlju i sve njene delove, kada nisu obeležene granicama i vodjene političarima. Amerika je tako divna, kao parče zemlje. Ne kao institucija, ne kao sistem, već kao kamen odvaljen od ostatka kopna, razapet izmedju izlaska i zalaska sunca.
Posle svega, i dalje nekad krene da mi se vrzma po glavi jedan nastup Balaševića u kome on kaže: „I tako ja iznesem svoju hoklicu na 17.aveniju…“. Kao neko ko je iz Vojvodine, dobro su mi bila poznata ova sedenja na klupicama ispred kuće kad se ceo komšiluk skupi i krene da kafeniše i razmatra nove dogadjaje u društvu. Kafica se uvek srče natenane, dok para izlazi iz porcelanskih šoljica sa shabby chic cvetićima. Ko god prodje ulicom njega namami miris kafe koji se širi okolo, pa i on slučajno zaluta na klupicu, iako je krenuo ko zna gde. Onda se tu odnekud pojavi i poneka štrudla sa makom, gibanica ili bilo šta slično.
Uvek bih se toga sećala kad se nadjem na Tajms Skveru i pijem kafu iz Starbaksa u plastičnoj čaši. (Primetimo da ovoj vojvodjanskoj kafi tepam „kafica“, dok je kafa iz Starbaksa samo- kafa). I u Njujorku ljudi sede na crvenim stolicama u centru grada i piju kafu. Samo, oko njih je gužva, niko nikog ne poznaje, svi žure i piju kafu na eks, nema štrudle ni gibanice, a miris kafe sa spaja sa mirisima isparenja iz metroa, znoja i urina. Uostalom, ukus kafe nije isti iz porcelanske šoljice kao iz plastične čaše.
Niko ni sa kim ne priča, mahom ljudi sede sami i bulje u telefone. Nema te intimnosti i bliskosti kao na vojvodjanskim klupicama. Iako i dalje postoje neki tračevi da potajno želimo da komšiji crkne krava, mi mu i dalje rado pozajmljujemo dve kocke šećera, par jaja ako zatreba za kolače i tako dalje. To su neke od stvari koje nisam našla nigde drugde na svetu. I možda od svih stvari, pored pozajmljivanja te dve kockice šećera ili jaja za tortu, ukusa mleka i jagoda sa ukusom jagoda, kuće sa baštom, možda mi baš najviše nedostaje taj sam čin kafenisanja na hoklici na sred ulice. Taj čin ispijanja kafe u nedogled- to je gotovo magijski ritual, koji će možda kroz nekoliko vekova neki antropolozi pokušavati da razjasne.
I nije bez razloga Balašević na istom mestu na kraju dodao: „Ne dajte da vas prevare!“
