Ako nešto u Rimu može da vas iznenadi, onda je to momenat kada lutajući uličicama grada, sasvim slučajno naiđete na jednu od najlepših i najpoznatijih barkonih fontana u svetu, Fontanu di Trevi.

Svoju famu, osim očiglednoj lepoti, duguje i legendi o bacanju novčića za povratak u Rim. Kao i mnogobrojnim filmovima snjimljenim u doba „slatkog života“ (dolce vita) u kojima je fontana služila kao bazen. Danas bi, doduše, Anita Ekberg i Marčelo Mastrojani platili poveću kaznu za ljubljenje pod slapovima fontane. Imajte to na umu ako vam dođe da se bućnete, što zbog prelepog scenarija, što zbog 3000 evra u kovanicama, koliko turisti dnevno ubace u fontanu.

Kako je nastala Fontana di Trevi?

Današnji pojam fontane se odnosi na fontanu sagrađenu u 18. veku, po volji pape Klementa XII i projektu arhitekte Nikole Salvinija. Tok nastajanja fontane, koja je u jednostavnijim oblicima postojala još od izgradnje vodovoda Aqua Vergine u 19. godini pre naše ere, je, pak, ono što Fontanu di Trevi čini mnogo više posebnom. Naime, kada je Marko Agripa (Marco Agrippa), rimski državnik i vojskovođa, sproveo vodovod od 20 km udaljenog izvora do današnjeg mesta Fontane di Trevi, napravio je i jednu malu fontanu sa tri bazenčića u koje se voda slivala iz tri izvora. Celokupna konstrukcije je, na taj način, predstavljale završetak vodovoda.

 

Tokom srednjeg veka, vodovod i fontana su bili pod kontrolom gradskih „maršala“, kako se voda ne bi koristila u privatne svrhe. Fontana je čak bila zaštićena i ogradom, kako bi se sprečilo da vodokradice, tzv. aquaroli, ne uzimaju krišom vodu, a zatim je prodaju „od vrata do vrata“.

Do fontane tri putića vode 

Fontana sa tri bazena je ostala u tom obliku sve do 1453, kada je papa Nikolo V (Niccolò V) odlučio da izvrši restauraciju po projektu Leona Batiste Albertija (Leon Battista Alberti). Tom prilikom su uklonjeni bazenčići i napravljen jedan veliki bazen u koji je i dalje ulazila voda sa tri izvora. Postavljen je i natpis koji je precizirao da su radovi na rekonstrukciji i ulepšavanju fontane nekolicinom statua bili o trošku samog pape. Od tog trenutka fontana počinje da nosi ime di Trejo, jer je bila situirana u delu grada koji se tada zvao dello Trejo, od reči Trivio, koja je značila „raskrsnica tri puta“.

Tokom pontifikata Urbana VIII počinje transformacija fontane po projektima Đan Lorenca Berninija, kojim fontana sve više i više dobija spektakularni izgled. Berninijevi projekti su bili izuzetno skupi, zbog čega je papa Urbano bio prinuđen da povisi porez na vino. I ne samo to: da bi se dokopao grđevinskog materijala, dozvolio je Berniniju da poruši grobnicu Cecilije Metele (Cecilia Metella), da bi time dobijeni beli mermer iskoristio za konstrukciju nove fontane. U tome su ga sprečili Rimljani koji su pobunom uspeli da obustave rušenje grobnice. I papa Urbano i Bernini su otišli na onaj svet ne uspevši da rekonstrukciju fontane privedu kraju.

Stotinak godina kasnije, za vreme pontifikata pape Klementa XII (Clemente XII), a po projektima Nikole Salvija (Nicola Salvi) inspirisani Berninijevim, fontana konačno počinje da dobija današnji izgled. Radovi na rekonstrukciji fontane, koji su počeli 1735. i trajali skoro 30 godina, opet su nadživeli svoje naručioce, pa je fontanu završio arhitekta Đuzepe Pannini (Giuseppe Pannini), a inaugurisao papa Klement XIII (Clemente XIII) 22. maja 1762.

 Šta predstavlja fontana?

Na prvom nivou fontane nalazi se reljef devojke-device, koja je Agripi pokazala izvor vode. Veruje se da je vodovod Aqua Vergine nazvan po njoj, mada je verovatnije da ime potiče od reči vergine koja u italijanskom označava čistu i svežu vodu, po kojoj je ovaj akvadukt bio poznat. U središnjem delu fontane je skulptura Neptuna, boga tekućih voda, koje simbolizuje voda ispred skulptura. Neptun upravlja kočijom u koju su upregnuta dva morska konjica, dok se sa bočnih strana se nalaze Tritoni, bogovi mora. Pretpostavlja se da su to su Neptunovi sinovi, morski borci. Jedan morski konjic je razuzdan, dok je drugi miran, čime je simbolički htelo da se prikažu oba lica mora. Sve skulpture su delo Petra Bračija (Pietro Bracci) iz 1762. godine.

Fontana se zadnjim delom oslanja na Palatu Poli (Palazzo Poli), sedištu Grafičkog zavoda Italije, a vodovod koji je snabdeva, Aqua Vergine, je i danas u upotrebi i koristi za snabdevanje mnogih drugih fontana u centru Rima (fontane na Trgu Navona, Španskom trgu…).

Naš savet:
Mnogi ne znaju da se ova fontana zove i Fontana zaljubljenih. U donjem delu fontane, prema  ulici  Via della Stamperia, nalazi se jedan četvrtasti bazenčić sa dva vodoskoka. Veruje se da će zaljubljeni parovi, ako popiju vodu iz ove fontante,  ostati zauvek zaljubljeni. Probajte!