Ispunjavam obećanje dato u prvoj priči o Tajlandu (ovde) i pišem vam vodič za osvajanje titule najvećeg kretena na Full Moon žurci na Ko Pha-Ngan-u! Usput ćete možda pokupiti i nekoliko super-korisnih informacija! Ili možda samo korisnih, da se ne lažemo. Full Moon Party, Ko Pha-Ngan: recept za katastrofu.
Full Moon Party je okruženje u kom ćete teško pobediti na takmičenju za kretena godine. Konkurencija je prevelika. Međutim, ako budete pratili moje isprobane savete i ako promenite nekoliko sitnica koje su meni promakle – možete da dogurate bar do polufinala, obećavam!
n-u do kog morate da stignete brodom, pa računate na to da će putovanje trajati duže.
Ako ste avionske karte kupili dan pre žurke, onda sigurno niste isplanirali prevoz od aerodroma do određene luke. Sigurno nemate ni karte za brod. Bravo, kandidat ste za šampiona!
Naravno, tajlandske agencije računaju na kretene, pa će vam na aerodromu u Bangkoku ponuditi paket aranžman – vozač do luke + karta za brod, sve to za neke pristojne novce. Brod ćete čekati samo pola sata, možda i manje i, pošto ste iz Bangkoka krenuli ujutru, već sredinom popodneva stižete na Pha-Ngan. Tako nam je rečeno.
Malo sutra!
Čekali smo brod više od 3h. Više od tri sata. Na pristaništu, naravno, nema ničega osim besnih turista, vrućine i najgore kafe u ovom delu svemira.
Kada su bogovi konačno pogledali idiote, već je bilo kasno popodne. Na Pha-Ngan smo stigli predveče, da ne kažem – prekasno.
→ Smeštaj→
Druga najvažnija stvar na takmičenju za kretena dana je sledeća: nikako ne bukirajte smeštaj unapred! Svako zna nekoga ko zna nekoga ko je na Tajlandu bukirao smeštaje na licu mesta. Zašto onda ne biste i vi?!
Zato što je jebeni Full Moon Party, eto zašto!
Iskrcali smo se. Došetali do prve raskrsnice. Stali ispred velike mape ostrva. Gledali mapu. Gledali jedni druge.
Pitanja je bilo mnogo, a odgovor samo jedan – kafana!
Dečaci su iznajmili skutere i krenuli u potragu za smeštajem; devojčice su ostale da čuvaju stvari i zloupotrebljavaju Happy Hour.
Prošlo je pola sata.
Naručiš pet Chang-ova, dobiješ šest.
Prošao je sat.
Naručiš pet Chang-ova, dobiješ šest.
Prolaze dva sata.
Treći sat – simultano alapačenje, plakanje i smejanje prekida vlasnik paba sa sasvim logičnim pitanjem: Da li imate gde da spavate? (skraćena verzija, istaknuta poenta)
Odgovor: Da, da, dečaci su otišli da nađu smeštaj – zvuči kao: Tu je moj muž, otišao je časkom po cigarete…pre 6 godina. (prevod sa pijanog jezika)
“Well, good luck with that”, rekao je gazda.
Četvrti sat.
Još uvek nismo kapirale koliko će nam ta sreća biti neophodna, a koliko je nećemo imati.
One too many Changs.
Ili ipak hoćemo?
Stižu. Izgledaju kao da su oslobodili Kambodžu. Ili kao da su bar pokušali.
Našli su dve sobe sa po tri kreveta. Poslednje dve sobe na ostrvu.
Pala je polna raspodela soba i devojčice su otišle na jednu, dečaci na drugu stranu.
Da li želite opis sobe koju niko, osim onih koji su morali, nije želeo da uzme? Ne želite, but here it comes! Bol je previše intenzivan da bih ga zadržala za sebe!
Dakle, tri kreveta sa cigaretama perforiranom posteljinom. Soba bez prozora, ali sa „prelepim“ pejzažima štampanim na pločama od pleksiglasa, flekavim od prljave vode. Odakle voda kada soba nema ni jedan jedini otvor koji vodi ka svežem vazduhu? Don’t ask me! Jedino sigurno je da je nešto teklo niz pleksiglas i najdublja nada je da je u pitanju bila voda.
Kako to obično biva, pored ulaza u sobu nalazila su se druga vrata na kojima je pisalo Toilet. Inače nema potrebe za ukazivanjem na očigledno, ali ovde je natpis bio i više nego opravdan – pitanje je da li bismo uspele da prepoznamo Toilet bez titla.
Zamislite betonsku kocku. Neokrečenu. Bez pločica na zidovima. Zamislite sad WC šolju i tuš odmah pored nje. Nemojte da zamišljate tuš-kabinu ili bilo kakvu naznaku prostora za tuširanje. Toga nije bilo. Dakle, tuš i šolja. I bubašvabe. I to je to.
Moji sunarodnici bi rekli, da prostite: Ko vas jebe kad ste glupi. Bili bi u pravu.
To je ujedno bio i najskuplji smeštaj koji smo imali na Tajlandu, a nedelju dana smo proveli u privatnoj vili sa bazenom. Just sayin’.
→ Odlazak do žurke→
Ni Toilet, ni umor, ni prerano dostignut mamurluk nas nisu sprečili da nastavimo degustiranje viskija koji smo vukli sa sobom još iz Katara. Ako pretendujete na pobedu, obavezno kupite 3 flaše žestine (po ceni 2, razume se) na akciji na aerodromu, pomnožite broj čašica sa aktuelnim brojem na termometru i dobićete pravu sliku o stepenu pijanstva.
Do žurke smo uzeli taxi, ili smo bar verovali da je to taxi pošto je cena vožnje po osobi bila ista kao cena vožnje za svo šestoro u Bangkoku za istu razdaljinu.
Po nas je došla Tajlanđanka maskirana u Harajuku Girl – tinejdžerka koja je odbila degustaciju viskija i poterala nas u svoje vozilo.
Nismo očekivali da će tinejdžerka koju smo videli na vratima da sedne na vozačko mesto omanjeg kamiona čija je prikolica preuređena u vagon za turiste. Duž leve i desne strane prikolice bile su klupe na koje se spakovalo nas desetak i mali veseli kamion se zakotrljao po krivinama Ko Pha Ngan-a.
Nismo bili iznenađeni kada nas je na ulazu dočekala – gomila tezgi. Posle šoping ponude na ulicama glavnog grada, bili smo blago razočarani – ni traga Cialisu i seksualnim pomagalima.
Ipak, našu klimavu pažnju brzo je zaokupilo plastično cveće za kosu, šareni šeširi i maske, kao i fluoroscentne “tetovaže”. Ako ikada ponovo rešim da unovčim svoje studije slikarstva, proces ću započeti šaranjem turista na Ko Phangan-u: ako ste iole dobri, za jednu noć možete otplatiti polovinu zimovanja na Tajlandu!
Cicije kakve jesmo, našli smo self-service štand sa bojama u nekom zapećku – za nešto manje od 2e po osobi mogli smo da se šaramo koliko želimo, a dobili smo i degustaciju neke lokalne brlje za dž.
Preskupe studije slikarstva i dizajna pohađalo je nas četvoro – red je bio da se godine učenja isplate! Međutim, ako ste i dalje rešeni da postanete (ne)krunisani kralj žurke, idite na neki fensi štand i – ćiribućiriba – pretvorite gomilu love u šareni tribal.
Ulaznice za žurku se kupuju – na ulazu. Koštaju oko 3€ i dobićete gumenu narukvicu za uspomenu.
Ostaje još samo nekoliko desetina metara provlačenja kroz gužvu i to je to – stigli ste!
→ Žurka, žurka!→
Na raspolaganju imate 12 stejdževa – od “sedećih”, preko MTV i drum’n’bass, do psihodelije. Bićete okruženi sa oko 30 000 ljudi. Da, trideset hiljada, na plaži dugačkoj 800m. Na sredini plaže je “bilbord od vatre” koji će goreti celu noć.
Možete popiti bilo šta – od piva, preko poznatih kofica alkohola, do šejka od pečuraka.
Priznajte, to ste čekali! → Pečurke!
Strogo u istraživačke svrhe (nikako zato što sam kandidat za kretena godine) rešila sam da probam taj nadaleko poznat halucinogeni šejk.
VAŽNO je da napomenem da sam popila jedan i samo jedan šejk. U tom trenutku nisam imala nikakve zdravstvene tegobe, ni hronične bolesti. Prenosim moje iskustvo i ne ohrabrujem vas da uradite isto što i ja – sami ćete najbolje proceniti da li vam ta vrsta iskustva treba ili ne. Jačina šejkova nije uvek ista, ne ložite se i polako. Inače, svi narkotici su ilegalni na Tajlandu i kazne su prilično surove. Ne radite ništa zbog čega biste mogli da zažalite. Better safe than sorry!
Šejk se kupuje za šankom na kom se prodaju – šejkovi. Kada uđete na žurku, idete skroz levo do brda, popnete se i dođete do kafića koji se zove Mellow Mountain. Iako ilegalan, šejk se toleriše za vreme žurke. Pored sve vreme stoje policajci, a malo dalje i kola hitne pomoći.
Šejk nije jeftin (bio je oko 15€) i ima boju blata, a ukus…pa, dobro zašećerenog blata.
Ako znate da se ove pečurke gaje u slonovskom izmetu, onda znate i da vam je ukus najmanja briga.
Iskustvo, ukratko: Mnogo sam se smejala. Sve je bilo smešno na najtupaviji i najblentaviji mogući način. Bilo je lepo, ali iskreno, čekala sam da se dogodi nešto zbog čega se pečurke opisuju kao halucinogen. Čekala sam da se istope boje, da poleti zmaj, da procveta cveće…da se desi bilo šta što zapravo ne postoji.
Lepo sam se načekala, pošto se ništa od očekivanog nije dogodilo.
Da, zenice su se raširile pa su svetla bila prejaka, zvezde nešto sjajnije i more malo svetlucavije i sa te strane – to je bilo to. Sa druge strane, osećaj je bio prilično dobar.
Onda smo se pogubili.
Dogovor je bio – šta god da se desi, naći ćemo se kod crvenog šatora.
Ubrzo sam shvatila da su svi šatori u kojim se nešto prodaje – crveni. I svi su bili identični. I bilo ih je milion, skoro bez preterivanja.
Tumaranje plažom u potrazi za ostatkom ekipe imalo je dobru, a istovremeno i lošu stranu: zagledala sam skoro svako od 30 000 lica u nadi da ću prepoznati poznato jer – ko još nosi naočare na žurku? Tada sam shvatila da nikako ne mogu biti pobednik u našem malom imaginarnom takmičenju za najkretena žurke. Nisam bila ni blizu.
Na trčeće gole ljude sam već počela da se navikavam. Na gole ljude u plićaku takođe. Kad kažem gole – mislim zaista gole, skroz. Pravi sausage fest.
Taman kada sam pomislila da me ni obavljanje male nužde na svakom koraku (bukvalno svakom) više ne iznenađuje, saplela sam se o zeca.
Sivi zec veličine osobe nepomično je ležao u pesku. Proverila sam da li je mrtav. Nije bio.
Nije bio ni zec, nego pijani magarac maskiran u zeca. Spavao je snom pravednika dok su mu talasi zapljuskivali zadnje šape.
Tada sam već počela da se nerviram. Bilo mi je dosta zečeva i pišanja, pijanih Skandinavaca u drečavim siledžijkama i još pijanijih Engleza bez siledžijki. Bilo mi je dosta svega, a najviše te zastrašujuće misli da sam, zapravo, bila jedno od najsvesnijih bića na toj prokletoj plaži!
Preletela sam više hiljada kilometara da bih došla na jednu od najdekadentnijih žurki na planeti i nisam uspela da izgubim ni dostojanstvo, a kamoli da budem kreten dana!
Našla sam ostale, kod crvenog šatora sa pljeskavicama. Trebalo je da znam da miris roštilja povezuje ljude, nije bitno na kom kontinentu!
→ Povratak u taj bedni izgovor za hotel.
Ukratko: Full Moon Party nije bio ono što sam očekivala, ali – odakle mi pravo da bilo šta očekujem, naročito kada o nečemu ne znam gotovo ništa?! Cela akcija je postala doživljaj koji se prepričava i još jedno novo iskustvo bez kog naše putovanje sigurno ne bi bilo isto. Preskočila sam deo sa odličnom muzikom, skakutanjem, plesanjem, svim super-romantičnim momentima i divnim ljudima jer mislim da se to podrazumeva, a mislim i da vas ne zanima. To ćete već napisati u nekoj svojoj priči sa Full Moon-a.
Tri godine kasnije, ponovila bih sve. Možda bih donela manje loših odluka, ali i to je došlo sa iskustvom. Ili možda ipak nije? Saznaćete u pričama o Indiji.
P.S. Ne ostavljajte đubre za sobom na plaži. Molim vas. Ne bacajte đubre u more. Molim vas. Sačuvajmo mesta koja volimo, nije teško!
JOŠ SAVET ili DVA:
- Ne nosite više para nego što možete da prežalite. Žurka je savršeno radno mesto za sve džeparoše.
- Zamenite novac pre žurke jer vam za menjanje treba pasoš, a…
- Ne nosite pasoš. Nikako. Fotokopija i to je to.
- Telefoni, skupe kamere i foto-aparati – sve ostaje u koferu.
- Obujte patike. Iznenadićete se šta sve možete da nađete u pesku (osim mokraće i zečeva).
- Držite se podalje od mora. Mrak je, pijani ste i/ili drogirani. Čak i da niste, svi ostali jesu, pa šta god da se desi – nećete imati previše pomoći na raspolaganju.
- Osim Full Moon Party-a, na Pha-Ngan-u se održavaju i Black (New) Moon Party i Half Moon Party. Ako vam se datumi ne poklapaju sa “glavnom” žurkom, imate bar dve dobre zamene.
U sledećoj priči sa Tajlanda bavimo se organizacijom svadbene žurke na ostrvu Samui. Biće par korisnih informacija za sve vas koji još uvek verujete u happily ever after, a planirate happy beginning na nekoj egzotičnoj destinaciji.
Autor:Danijela Rupić
Posjetite naš YouTube kanal.