Planinski vazduh

Kraj oktobra, novembar i prelazni period kada već postaje izvesno da je gotovo čak i sa Miholjskim letom, u iščekivanju prvih snegova, priroda svakodnevno menja boje, iz zelene u žutu, iz žute u crvenkastu dok na kraju ne postane potpuno braon neposredno pre prvog snega.

Kao osoba koja vodi pravi gradski život, gužve, buke i užurbanosti mi je često ’preko glave’, stoga ne propuštam nijednu priliku da pobegnem u prirodu kad god se ukaže malo vremena – to su obično ili jednodnevni izleti do Avale ili Kosmaja, a kada imam vikend ili par dana na raspolaganju volim da odem i dalje, jer ništa ne puni baterije tako dobro kao priroda.

Međutim, ova vrsta opuštanja se u mom slučaju, a verujem i u slučaju većine, dešava isključivo po lepom vremenu, jer po pravilu ukoliko je ružno vreme aktivnosti i slobodno vreme planiramo u zatvorenim prostorima – kroz druženja sa prijateljima po kafićima, restoranima, tržnim centrima ili nekim drugim popularnim objektima za gradska okupljanja.

Boraveći 3 meseca u Norveškoj, skandinavskoj zemlji na severu sa jako malo sunčanih dana, a mnogo padavina, prihvatila sam brojne njihove filozofije i stavove, koje od tada redovno primenjujem. Njih apsolutno nikakva magla, kiša, vejavica ili vetar neće zadržati u kući, niti sprečiti da slobodno vreme borave u prirodi jer kako kaže čuvena skandinavska poslovica – nema lošeg vremena, samo loše odeće! Dakle, ako se prikladno obučemo i obujemo možemo uživati u prirodi čak i po tmurnom, kišnom i hladnom danu.

Sklona eksperimentisanju i testiranju raznih ideja, sa radošću dočekujem povratak u Srbiju i prvo ‘odvratno’ vreme, ne bi li skoknula u obližnju šumu po magluštini na meditaciju, da isprobam ovaj skandinavski recept – i od tada ga redovno primenjujem.
Gumene ’disco’ srebrne čizme za sve uslove, plava kabanica i kišobran uvek su spremni u gepeku, kao i karirano piknik ćebence iz Švedske koje je još moj deda držao u svojim kolima (ja sam avanturista na njega). Ranac, flašica sa vodom, eventualno neki snikers ili energetske grickalice – sasvim su dovoljni za jednu laganu šetnju po prirodi po bilo kakvom vremenu i za svako doba godine.
Prvi tmuran i pomalo maglovit dan, krećem u akciju u pravcu Avale, jer je najbliža i najpitomija destinacija za ovakvu avanturu. Treba li da napominjem kako me vožnja kroz šumu posebno opušta slušajući svoju omiljenu Bossa Nova play listu, ne bi li unela malo dodatne pozitive u sumoran jesenji dan.

Avala

Stižem pravo na vrh da osmotrim situaciju. Prvi utisak je da nema žive duše jer niko normalan ne ide u prirodu po ovakvom danu, osim možda neke filmske ekipe za snimanje nekog horor filma. Ovo meni ide u prilog jer mogu na miru da se sjedinim sa prirodom, bez buke i uznemiravanja ostalih posetilaca ovog popularnog izletišta. Obilazim krug stazom oko spomenika, potpuno sama, uživam u tišini i zvukovima prirode, svojih koraka, šuštanju lišća, i tu i tamo neke ptičice. Odlično, s obzirom da je ovde ovako, na Kosmaju i ostalim planinama će biti još bolje.

Kosmaj

Prvom sledećom prilikom nastavljam svoj put, preko Vrčina, Ralje, Sopota u pravcu Kosmaja, stižem u podnožje gde parkiram auto na parking manastira Tresije i krećem peške šumom ka vrhu koristeći svoj urođeni osećaj za orijentaciju u prostoru – ovo zapravo i nije toliko teško jer mi nije prvi put da dolazim na Kosmaj, ali jeste da pešačim kroz šumu u pravcu vrha.
Priroda je predivna, opalo žuto lišće prekriva čitavu zemlju koja je vlažna od novembarskih kiša, pa stvara osećaj hodanja po pravom tepihu, malo je klizavo ali udobno, i ujedno sprečava prljanje obuće.
Uživam u svakom koraku ka vrhu, dišući punim plućima i hodajući pažljivo. Usput srećem jednu vevericu.

Odlazim na čaj u restoran Vidik na vrhu, sa čarobnim pogledom na Mladenovac, Bukulju, Rudnik i okolinu, doduše danas malo u izmaglici. Sedam pored kamina i naravno listam slike iz šetnje, razmatram koje da objavljujem po mrežama uz pucketanje varte.
Kosmaj je inače prilično ’živnuo’ od kako živimo u covid pandemiji, jer sve više ljudi počinje da se okreće prirodi, pa je momentalno u izgradnji ili se privodi kraju, čak nekoliko različitih modernih i luksuznih stambenih i vikend smeštajnih kompleksa. Zbog svog položaja, skoro podjednako je udaljen i Beogradu i Smederevu, Aranđelovcu, Topoli i Lazarevcu, pa ga to čini lako dostupnim i popularnim sa svih strana (šumadijskog) sveta.

Kosmajski vrtovi

Jedan od ovih kompleksa prostire se na imanju od 6 hektara, u dolini Kosmaja, nedaleko od glavnog puta, kad se krene nazad ka Sopotu – Kosmajski vrtovi, privatno naselje sa obezbeđenjem, 38 luksuznih montažnih kuća, sportskim terenima i parkingom, idealna su destinacija ukoliko razmatrate kupovinu vikendice, ili želite da se preselite iz grada u prirodu, pretpostavljam da će neka od ovih vikendica biti dostupna i za rentiranje jako brzo.

Renew Concept Kosmaj

Moderan i luksuzan resort koji kombinuje apartmane, kućice i hotelski smeštaj sa odličnim spa i wellness centrom koji se prostire na 1000 kvadratnih metara, idealan je kako za aktivni odmor tako i za potpunu relaksaciju u prirodi. Svojim gostima na raspolaganju su biblioteka, restoran i organska bašta.

Ako niste ljubitelj pešačenja, na Kosmaju možete iznamiti kvadove i ići u pravi adrenalinski obilazak, a ako više volite mirniji obilazak onda su za vas konj i škola jahanja.
Zaokružujem ovaj izlet, povratkom preko Mladenovca gde sa drugaricom koja tamo živi odlazim na ručak u jedan popularni restoran – ne, nije u pitanju MB, ni Dragović ni pečenje, već Angolo Di Gusto i moderni specijaliteti. Preporučujem potaž od spanaća i rižoto sa tartufima, uz obaveznu medovaču kao aperitiv, a za dezert i srećan put beli mus sa malinama.

Rudnik i Gornji Milanovac

Narednog vikenda dobijam poziv za odlazak ponovo u Šumadiju. Destinacija Semedraž – čuveno selo iznad Gornjeg Milanovca. Do ovde dolazim preko Mladenovca, Topole i Rudnika. Oplenac je uvek lepo posetiti, pa predlažem svima da obavezno dođu i saznaju malo aristokratske istorije. Rudnik je popularna planina na kojoj mnogo ljudi ima vikendice, mada generalno ova regija nije preterano turistički razvijena. Ovuda su svi nekako uvek ’u prolazu’, iako je priroda fantastična, a put nov i zabavan jer je prepun krivina. Preporučujem osvajanje Cvijićevog vrha, Ostrvice i srpskog Holywood-a. Kad stignete u Gornji Milanovac obavezno svartite u Norvešku kuću i isprobajte domaće specijalitete iz vikinškog broda.

U Semedražu, pravom šumadijskom selu koje je toliko skriveno u brdima da ga ni Turci ni Nemci svojevremeno nisu našli, obavezno se kroz druženje sa svojim domaćinima, njihovom porodicom i lokalnim svetom, uvek maksimalno dobro provedem i uključim u tradicionalne lokalne događaje – mobe.

Tara – Zaovinsko jezero

Naredne dane i slobodu kretanja usled obavljanja ‘online delatnosti’ koristim tako što sa prijateljima odlazim u pravcu Tare na 4 dana, i to na Zaovinsko jezero. Na tu stranu se slabije odlazi, sve planine Srbije su nekako u senci Zlatibora i Kopaonika, stoga odlučujemo da odemo baš ovde, jer očekujemo mir i uživanje u prirodi na čistom planinskom vazduhu. Put preko Obrenovca, Valjeva, Povlena, Bajine bašte, Perućca i Mitrovca, nije baš za padanje u nesvest, prilično je loš, sa puno rupa i zakrpa, već u startu dovoljan razlog za ’izbegavanje’ ove planinske destinacije, a istovremeno je nama garancija za idealnu izolaciju od spoljnog sveta, s obzirom da ipak živimo u kovid eri i da treba biti oprezan. Na putu ka Tari, zaustavljamo se na Povlenu gde uživamo u prelepom pogledu. U Bajinoj bašti svraćamo na kafu, a u Mitrovcu na ručak, baš u restoranu Mitrovac – bolje da nismo, od svega što smo probali u restoranu za preporuku je jedino rakija, ali smo na izlasku ispozirali sa harmonikom – meni je uvek zabavno.

Smešteni smo u idiličnoj i autentičnoj planinskoj kućici Čarobna koliba, koja ima i svoje dvorište. Zaista je čarobna, čak je mnogo simpatičnija uživo nego na slikama – što je bitnije. Internet je jako loš, i WiFi, i ovaj sa MTS mreže usled očigledne udaljenosti od antena, stoga ako planirate da radite nešto dok ste ovde – bolje zaboravite. Ovde dođite i zaboravite da postoji civilizacija, fokusirajte se na šumu, planinu, jezero i čist vazduh.

Homolje – Beljanica

Roadtrip od Beograda preko Požarevca, Golupca, obilazak manastira Tumane, pa u pravcu Despotovca preko lokalnh sela i Petovca na Mlavi, uz ’bože pomozi’ stigne se nekako na odredište u selo Lipovica u okolini Despotovca. Ovo je idealno mesto za aktivan odmor i boravak u prirodi, jer je u neposrednoj blizini nekoliko atraktivnih lokaliteta. Manastir Manasija, Resavska pećina, Krupajsko vrelo i vodopad Lisine nalaze se na samo 15ak minuta vožnje, a ovde postoje i organizovane grupne i individualne pešačke i džip ture. Obilazak Gospodarevog kamena, kao i biciklističke staze, moto cross, jahanje konja ili paragliding – vaše je samo da poželite. Ja naravo sve želim, hoću i volim da probam, a detalje ćete saznati u narednim tekstovima.

Stara planina
Tokom cele godine ova planina je otvorena za posetioce, a nekako jesenji meseci novembar i decemabar su posebno interesantni svima koji vole da se ’izgube’ u prirodi. Obavezno dođite da dišete punim plućima, osvajate vrhove i obilazite prelepe vodopade – Donji Piljski, Tupavica i Bigar, nemojte se iznenaditi ako srentene i neku šumsku vilu usput.

Čist i svež vazduh, šuma, osvajanje vrhova, aktivan odmor, jednodnevni izlet ili produženi vikend. U zavisnosti od vremena koje imate na raspolaganju, uvek je korisno doći u prirodu, istražiti i doživeti neke nove lepote domaćih planina. Ako niste ljubitelj gužve a potreban vam je predah od svakodnevnih obaveza, onda je period pre prvih snegova idealan za ovakve ture. Ne propustite planinske predele okupane jesenjim bojama, a detaljnije o ovim putovanjima i našim preporukama saznaćete u narednim tekstovima.
Da li ste počeli da se pakujete?