Kairo i jedna noć
Stojim zaglavljen izmedju dva sveta. Potpuno sam izgubljen u ovoj dolini od vremena. Nebeske sile mi ionako olakšavaju posao, ne daju da se pomerim ni korak. Rano je ujutru, a dole u dubini oslikava se ambis nepregledne oaze još neprobudjenog grada, čije se zgrade jedva nadziru u jutarnjoj suvoj magli i smogu. Iza mene još spavaju ta tri veličanstvena kamena čuda, sa svojim čuvarom što nosi na sebi telo lava, a glavu faraona Kefrena. Vide se čak iz kosmosa. Okrećem se oko sebe, udišem topao i suv septembarski vazduh koji kao hladnjikavi fen neda ni da se oznojim. Jasna je linija razdvajanja koju je nekada davno presekao neko kao svemirskim mačem. Da li priroda ili sam bog, verovatno oboje, u dogovoru.
Možda je to uradio baš on, Amon Ra, koji lebdi večno, podarivši mi samoga sebe i ovaj sunčan dan, ili sam Alah u koga upravo gledam dole. Ni on se više ne vidi od prevelike čađi jutarnje izmaglice. Večita su to pitanja bez odgovora i dan danas, čak i dok sedim ovde na platou u Gizi, iako je prošlo “samo“ 5000. godina. Dok posmatram Kairo kako se budi odajem počast najlepšim i najmističnijim gradjevinama na svetu, egipatskim piramidama. Bio bih vrlo hrabar kada bih probao rečima da dočaram taj osećaj kada stanem pored njih, a kamoli ih još i dodirnem! To je verovatno malo i za doživljaj! Možda i uspem da se popnem na koji stepenik više za po koji još sekund večnosti. Penjem se sve dok ne čujem zvuk pištaljke policajaca-čuvara ovih nestvarnih kamenih trouglova. Nažalost to nije dugo trajalo! Ne postoji ništa jače i intezivnije od tog fleša i naboja koji se u vama stvara dok ih samo gledate. Nije realno da sam ovde, kao da se sve ovo dešava nekom drugom, a ne meni! Nijedan istorijski, turistički ili bilo kakav lokalitet na svetu nije “dostojan” niti toliko moćan da tako obuzme moju dušu kao ovaj, kazuju moji unutrašnji osećaji. Provereno!
Jutro se već uveliko uzvrpoljilo u dan bez oblaka, a u medjuvremenu zapažam da se iz onih “nekoliko zgrada u magli i smogu“ izrodilo hiljade novih i da im se kraja ne vidi. Urbani, nepregledni horizont gde se nebo stapa sa zgradama. Beskraj Kaira i njegov galopirajući „prostorni inkubator“ me je potpuno zadivio i saznajem da sam pored grada veličine bivše Jugoslavije. Kada je radni dan, moram i da doplatim, jer se trećina Egipta sjati ovde u poteri za srećom. Kako se i autobusi gomilaju, već ima na desetine, kao vojska poredjani stoje u liniji na ivici platoa Gize i samo smetaju. Gde svi ovi ljudi stanu nije mi jasno, što nepregledne kolone turista, što domicilno stanovništvo sa druge strane. Kako se sve to ne vidi na čuvenim razglednicama, hmmm, istina se krije iza gugla i savršenih slika već pomenutog najpoznatijeg svetskog lokaliteta, pomislih u sebi. Tolika je gužva, počinje već da nervira, pa tako tražim i ja svoj bas, koji će me vratiti u hotel Zoser koji se nalazi nedaleko od platoa. To izgleda kao traženje igle u plastu sena, ali ipak ga nekako nalazim. Nastavljam svoj put u osvajanje Kaira, megalopolisa koji ima više od dvadeset dva miliona stanovnika.
Pošto sam organizovano stigao u Kairo sa povećom grupom ljudi, vidim da se mnogi boje da se udaljavaju bez vodiča i već planiranog itinerera. Kao stado se drže one stare, nametnute floskule malih agencija, hotel-Mc donalds-hotel, koji se nalazi tik preko puta našeg solidnog hotela na velikom Bulevaru Piramida. Ja ih negde i razumem jer Kairo nije grad za početnike! Ubrzo nalazim dobrovoljce, “hvatamo” prvi taksi i pravac centar, a gde je centar Kaira zapravo??? Pa u tome i jeste poenta, kao da ja znam gde je on u stvari! Upadamo u noć nepozvani, a simpatični taksista stalno nešto mrmlja u kolima, dok mu spada jambolija sa maske automobila, koji se polako raspada. Silne zakačene brojanice na retrovizoru same „djuskaju“, malo i taksisti smetaju dok vozi svoj reli, ali vera je vera. Uz ludački glasnu arapsku muziku, dobijamo i nenadanu spontanu žurku. letimo kroz Kairo, gde u gradu od preko 20. miliona sefamora gotovo i da nema.
Prebrza noćna vožnja traje više od sat vremena, večiti zeleni talas sada je naš saveznik kao i ludi adrenalin koji nas vodi u potpunu neizvesnost. Ovde ne postoji centar grada u tom klasičnom smislu, Kairo je toliko veliki te ima na desetine trgova, koji su non-stop krcati ljudima i u kasne sate. Stajemo na jednom od njih, priključujemo se povorci ljudi koji kao da besciljno lutaju i pridružujemo im se. I mi smo noćas besciljni, pa zar nije u tome draž! Tražimo noćni život, pa se napokon spuštamo na reku Nil i silazimo u elitni deo Kaira koji se zove Zamalek. Ovaj veliki deo grada sav šljašti u noći, vrlo je sredjen, skockan. Moderni onix neboderi svih boja i desetine poznatih hotela u lancu paraju mesečinu i čine ceo prizor veličanstvenim!
Oba toka reke Nil seku Kairo na nekoliko delova, koji su povezani velelpnim mostovima. Uvidjam da Kairo nikada ne spava, apsolutno jedan od najvibrantnijih gradova ne svetu. Sve se dešava na ulicama i uvek je prisutan neki metež na ivici opasnosti koji u stvari i ne postoji. Siromašniji i mračniji delovi Kaira su pod opsadom potpune anarhije koja čak i plaši u trenutku! To je samo privid jer ljudi ovde imaju svoje životne navike koje su nama isuviše strane, dok se iole ne probije ta barijera i obično traje vrlo kratko. Ali i uvidjam da su vrlo prisutne nesnošljive klasne razlike, prevelika odstupanja izmedju teške sirotinje i enormnog bogatstva koju mi kao prosečni Srbi ne možemo ni da zamislimo, bukvalno!
Sutradan obilazim čuvenu Koptsku četvrt koja je skrivena medj’ zidinama i neboderima prašnjavog tektonskog džina. Prolazim pored tajanstvenog Grada mrtvih, koji je obasut visokim zidinama. Oko četiri miliona ljudi useljeno je u srednjovekovno groblje između starih fatimidskih grobnica. U najvećem gradu Afrike, gde živi između 22. i 25. miliona ljudi, ogroman prostor zauzima groblje koje je danas čuveno kao Grad mrtvih. Posle rata sa Sudanom sedamdesetih godina prošlog veka, u Egipat su nagrnule hiljade izbeglica i ova afrička sirotinja nije imala gde nego da se smesti među kairske pokojnike. Vremenom su nastale prave ulice i sokaci između grobova, a groblje je zatvoreno i fortifikovano. Ovde ne zalazi niko, ko baš ne mora, ili je ludi avanturista.
Turisti ga razgledaju usput, iz autobusa, zgranuto posmatrajući kako se između niza grobnica s prekrasnim kupolama vijori veš. O ovom gradu-groblju kolaju jezive legende poput one da su stanovnici Grada mrtvih početkom devedesetih u slast pojeli dvoje nemačkih turista. Navodno tu je automobilom zalutao i jedan švedski diplomata, a policija je uspela da nađe samo haubu automobila. Tako da ovde dobrovoljaca za akciju i nije bilo, a i ja baš nisam toliko lud! Mada teralo me je nešto da privirim samo malo, ali brzo su me moji saputnici odvratili od takvih ideja, ha!
Naravno, nezaobilazni Nacionalni muzej i predivna crvena zgrada sagradjena u stilu neoklasicizma. Egipćani više vole da kažu Egipatski muzej u Kairu. Sadrži najopsežniju kolekciju drevnih egipatskih antikviteta na svetu. Ima preko 136.000. eksponata, dok su desetine hiljada drugih relikvija u podzemnim skladištima. Spada medju pet najfrekventnijih i najpoznatijih muzeja na svetu. Kruna obilaska su grobni artefakti riznice faraona Tutankamona i čuvena odaja sa mumijama.
Neverovatan doživljaj! Dodir nečeg tako sakralnog u meni budi nevericu. Balzamovana istorija ipak nekada ne laze! Nemoguće da samo jedno staklo deli moj prst od dodira sa Tutankamonovim i to u odličnom stanju! Večnost prolazi kroz mene, čudne neke struje osećam u sebi! Da sve to uslikam “na kvarno”, pomislih??? Ipak mi se ne rizikuje momentalnih tri godine zatvora koliko se dobija, ako se proba nešto slično! Pogled do zuba naoružanog policajca mi to latentno i saopštava! Odustajem u sekundi, ali ceo taj doživljaj će ostati večno uklesan u meni dokle god sam živ. Ko zna možda i posle!
Nastavljamo dalje, a put me vodi na Halili bazar gde kao da je vreme stalo i pravim veliku pauzu za kafu i fildžan, pošto me šoping zaista ne interesuje. Zaljubljujem se u jedan uzavreli stari deo Kaira i njegov umetnički dnk-a, gde su nekada sedeli razni svetski trgovci, boemi, špijuni, umetnici i prevaranti. Belosvetski gangsteri su egipćane učili kako se puši tompus, a ovi njih Nargilu. Samo su umesto voća isključivo konzumirali Opijum i Hašiš. Nema šta, u Kairo ili se odmah zaljubiš ili proklinješ dan kada si u njega kročio. Beskompromisan je! Spoj nespojivog, sudar vekova, svetova, običaja, sklada i nesklada, a sve to jako lepo miriše i izgleda, baš tako kako je! Bazari, začini, uske i krivudave ulice sukovi, ukus orijenta opija sva moja čula, kao i miris nargile i preukusne Šawerme koja mi odgadja glad bar na neko vreme i tera dalje! A gde dalje, nadzire li se kraj najvećem afričkom džinu? Možda je to Huseinova džamija koju obilazim, kao i Saladinova tvrdjava, ali ne, nije! Da li je to Ben Asra sinagoga ili možda Feleke, mali brodići dole na Nilu kojima sam plovio, ne nisu! Pa šta je onda, gde je više kraj ovog čuda!
Kada dodjete do kraja tek tada shvatite da ste u stvari tek stigli na početak. Da li je ovo samo još jedna u nizu pokeraška igra Kaira ili je sva njegova moć hipnoze ipak odradila svoje?!?
Dok sedim ispod velikog kamenoloma, na zidinama čuvene Sulejmanove Alabasterne džamije, baš nešto razmišljam! Gledam u grad veličine tri Srbije dok kao ozeblo sunce čekam nadolazeći suton. Omadjijan posmatram Kairo kako nestaje u tmini gde ga nagriza još jedna preživela faraonska noć. One iste piramide u daljini ne stoje više tako nepomično. Svetlucavo igraju na horizontu prevelike daljine, pojedene u fatamorgani noćne izmaglice! Sada su i one postale sveti stanari mojih očiju. Ima jedno nepisano pravilo svakoga grada, koje sam dobro naučio ovde u gradu starih bogova.
Iako ne uspeš da vidiš sve i ako ne pronikneš u te male tajne velikih i drevnih civilizacija, ne tuguj uzalud, jer uvek ćeš naći neki dobar vidikovac sa koga se pruža odličan pogled, za svoje iskupljenje! Uvek uradi tako i sigurno nećeš pogrešiti! Samo nemoj da ti to ikada padne na pamet ako se kojim slučajem nadješ u Kairu.
Posetite naš video kanal na YouTube.
6 najatraktivnijh ostrva za odmor, a nisu u Hrvatskoj i Grčkoj
