Avanture i kako sa slonovima
U mestu Bela Bela, na udaljenosti od oko 180 km od Johanesburga, u pokrajini Limpopo, posetili smo jednu divnu farmu slonova. Put koji nas je vodio do farme , bila je Južnoafrička Republika u svojoj suštini – raskoš i beda. Najpre nas je pratio sjaj ogromnih saobraćajnica, koji je postepeno jenjavao u prašini siromašnih naselja. Znak da smo se udaljili od grada dobijali smo i od hitrih mungosa koji su nas posmatrali iz okolnih kamenjara. Vegetacija je postajala sve ređa, trava sve žuća, a maleno grmlje, sa trnjem umesto lišća, sve zastupljenije. Najednom, ugledali smo prizemnu farmersku kuću, tipičnu za Afriku, sa pogledom na jezero i široku ravnicu sa niskim grmljem. Bio je to rezervat slonova “Adventures with elephants”.
Ovaj rezervat slonova je i istraživački centar koji sarađuje sa naučnim institucijama širom sveta sa ciljem istraživanja ove životinjske vrste. Ovde se udomljavaju samo slonovi koji su imali problematičan život, slonovi koji su povređeni ili oni čiji su roditelji u najranijiim danima njihovog života nastradali od lovokradica. Ljubav koja se pruža ovim životinjama, na ovoj farmi slonova, bila je više nego očigledna.
Najednom, pojavili su se oni, malo krdo slonova koje je u stopu pratilo njihovo mladunče. Moj prvi susret sa njima označio je uzdah oduševljenja. Robusna gromada iz čijih je očiju izviralo meko srce, krenula je tromim korakom ka nama. Činilo se, da se sama zemlja oko nas zatresla pred veličinom afričkog slona! A onda je usledila čarolija i gotovo celodnevno uživanje u društvu slonova.
Najpre smo dobili male loptice kompresovane trave, kojima smo hranili ove afričke divove. Oni bi prišli našoj ruci i svojom surlom prinosili hranu ustima. U rezervatu smo naročito uživali u hranjenju bebe slona. Ta čednost se opisati ne može. Pogled slona, otkriva svu njegovu emotivnost, ranjivost i inteligenciju. Slonovi su biljojedi, jedu lišće, voće, koru drveća i 80 % svog dana provedu sladeći se okolnim krošnjama.
Potom smo imali retku sreću da svojim dlanovima dodirnemo kožu slona. Koža slona je koliko god hrapavo izgledala, vrlo osetljiva. Debljina kože slona na leđima i sa bočnih strana iznosi od 2-3 cm. Njihova koža ima veliki broj nerava, tako da slon oseti svaku bubicu koja sleti na njega. Kako bi svoju kožu zaštitio od jakog afričkog sunca, oni se služe dobro poznatim trikovima. Valjaju se u blatu, posipaju zemlju po sebi ili pomeraju svoje uši kako bi se rashladili. Prašina i blato mu takođe služe u svrhu kamufliranja i odvraćanja nesnosnih bubica sa njegove kože.
Slonovi imaju odličan, vrlo istančan sluh. Oni komuniciraju sa članovima krda čak i na udaljenosti od 7 km. Mogu da stvaraju subsonične (podzvučne) frekvencije – infrazvuk. To je zvuk koga ljudsko uho ne može da prepozna. Infrazvuk stvaraju i vetrovi, oluje, vodopadi i zemljotresi, ali slonovi ga koriste za razmenjivanje informacija sa krdom.
Osim što dobro čuju, oni imaju i istančan njuh. Ovaj rezervat u saradnji sa institutom USARO intenzivno radi na istraživanju mogućnosti da se slonovi koriste za detektovanje mina i eksploziva u zaraćenim oblastima. U Angoli, istraživači su utvrdili da slonovi koji imaju GPS kragne za praćenje, izbegavaju minska polja, sto je dovelo do hipoteze da mogu da osete potencijalnu opasnost i TNT eksploziv. Kragne za praćenje su obruči oko vrata slona koji se koriste za osetljiva istraživanja koja zahtevaju praćenje kretanja slonova posredstvom GPS-a.
Slonovi su nam potom pokazali svu svoju umiljatost i inteligenciju. Čak su nas i polili vodom iz kofe i pokazali nam kako šutiraju loptu. Potom je usledilo nešto najslađe-. poljubac pravog slona. Za kraj ove avanture koje je bila jednako edukativna, koliko i zabavna, usledio je mini safari sa slonovima.
A sada mali osvrt na tretman divljih životinja u Južnoafričkoj Republici (JAR). Rezervat “Adventures with Elephants” predstavlja humano utočište slonova. Divlje životinje Južnoafričke Republike tretiraju se kao njihovo nacionalno blago. Stoga je u Južnoafričkoj Republici, izuzetno rigidna zakonska regulativa koja se odnosi na sve slične rezervate ovog tipa gde se životinje čuvaju van svog prirodnog staništa.
U žižu javnosti pre nekoliko meseci došao je snimak mučenja slonova u Aziji. U Aziji nisam bila, ali mogu posvedočiti da je rad sa divljim životinjama u JAR pod budnim okom države, ali i brojnih organizacija za zaštitu životinja. Da bi postojao ovakav institut/rezervat, potrebno je najpre dobiti dozvolu Vlade Južnoafričke Republike (Threatened and Protected Species Permit). Takođe, potrebna je i dozvola za rad koju izdaje Veterinarski zavod (Performing Animals Protection Act Permit). Veterinarski zavod najmanje 3-4 puta godišnje nadzire rad rezervata. Takođe, brojna udruženja za zaštitu životinja, poput “Animal-Anti–Cruelty League”, imaju punu slobodu da kontrolišu tretman životinja u rezervatima širom JAR.
I ovo nije sve. Slonovi su nam za kraj priredili performans u vodi. Posmatrali smo malo krda kako se kupa, a potom svoju vlažnu kožu posipa suvom zemljom kako bi se zaštitili od ujeda insekata.
Tako je, uz pregršt novih informacija, prošao jedan divan dan, usred savane, sa afričkim slonovima. Bio je to dan koji je proširio naše vidike i ukazao na lepotu ovih sisara za koje vezujemo dobro pamćenje, jake porodične veze, spoljašnju snagu, ali i tanane emocije. Sunce je zašlo nad farmom, a naše druženje sa slonovima ostalo upamćeno kao jedna nezaboravna afrička avantura.
