Svi žele na Kopaonik

Drugi vikend u decembru rezervisan je za Ski Opening na Kopaoniku, za sezonu 2021/2022. Moj domaćin Vlada Mandić, živa legenda medju instruktorima Kopaonika, kreator višejezične online platforme „http://skilikepro.com„ za transformaciju rekreativnih skijaša u vrhunske skijaše, sa iskustvom od 18 godina instruktorskog rada sa ljudima, poziva me da za potrebe učenja budem njegova gošća u domu Rtanj unutar istoimenog hotelskog kompleksa na Kopaoniku i da povedem koga hoću, stoga ne idem sama, pridružuje mi se drugarica Jovana. Kada smo se krajem oktobra dogovarali oko mog dolaska, priznajem da sam bila prilično skeptična njegovim uveravanjem da ću već prvog dana obuke biti sposobna da se samostalno spuštam na stazi. S obzirom da uvek volim da isprobavam nove stvari, i da sam sportski tip sa nestrpljenjem dočekujem ovaj planirani datum da testiram ovu tvrdnju.
Dan pre puta, Vlada mi predlaže da odložimo moj dolazak za naredni vikend, jer prognoza najavljuje mećave, maglu i izrazito niske temperature, medjutim s obzirom da Jovana radi u stranoj firmi i da je već najavila slobodne dane – dolazimo ipak po dogovoru. Šta fali malo dodatnog uzbuđenja i avanture.

Ski Opening Weekend

Krećemo u nedelju ujutru, na dan zatvaranja Ski Opening vikenda, kako bi stigle popodne, izvršile neophodne prpreme i već rano ujutru bile na poligonu za učenje skijanja.
Razmišljala sam da li da uzmem neki rent-a-car džipić za potrebe ovog puta, medjutim s obzirom da na Kopaonik nisam išla od 2004, jer nisam neki ljubitelj hladnoće, pa ni zimskih sportova, kao i to da nisam nikad vozila sa lancima, a prognoza najavljuje snežne padavine svih dana našeg planiranog boravka, da ne bi sebi bespotrebno komplikovala život i uskraćivala uživanje u putu, krećemo kombi prevozom koji vozi sa adrese na adresu.
Baš tog dana pao je i prvi sneg u Beogradu i Srbiji, ne računajući planine. Krećemo oko 6:30, i nakon dve pauze, otežane i sporije vožnje zbog snega, stižemo na Kop negde oko podne.
Ostali saputnici iz kombija su bili smešteni u centru, u hotelu Grand i Viceroy, tako da sam se spontano u prolazu upoznala sa ’okolinom’, jer smo mileli kroz centar zbog gužve. Nedelja je, većina njih se vraća nazad jer su došli samo na vikend i otvaranje ski sezone, ostali koriste i ovaj dan za skijanje, tako da na ulicama osim automobila ima i skijaša i turista sa koferima, motornih sanki, ATV kvadova – opšta planinska ludnica, pravi mali centar zimskih aktivnosti ali veoma uzbudljivo i interesantno.
Na oko kilometar i po od centra, u sred šume na stazi Mali Karaman, smešten je hotelski kompleks Rtanj, naša baza, koji je zaista nešto čarobno i posebno. Sastoji se od dva dela – bloka A i B, kada se skrene od glavnog puta, nakon prolaza kroz rampu penje se oko 500m putem kroz šumu, a kada dođemo do kružnog toka i nove rampe, odatle idemo peške. Tu su nas sačekali iz hotela i poneli nam stvari do našeg pravog planinskog idiličnog lobija sa kaminom, u kom se odmah sa vrata oseti ski vibe, gde smo odmah sele da odmorimo od puta, Jovana na kafu i cigaru, a ja na kuvano vino, i naravno ošamutila se i pre ulaska u sobu usled tolopte vina i vatrice kamina. Nakon kraćeg odmora, srećemo se sa Vladom našim domaćinom i instruktorom, i njegovim kolegom Petrom koji igraju karte i jedu voće u lobiju, pridružujemo se i pravimo dogovor za sutrašnji plan obuke.

Ubrzo krećemo u šetnju do centra da se malo bolje upoznam sa prostorom, Jovana je ovde domaća, jer redovno dolazi, a ja posećujem planine za šetače ne skijaše. Nekako spontano dok smo obišle sve radnje, svratila kod prijatelja po kacigu, obišle ovdašnje restorane, sele smo na kraju na koktelčić i kolače u kafe hotela Viceroy. Vratile smo se peške do našeg smeštaja, uživajući u šetnji sa planiskim pejzažima, po čistom svetlucavom snegu i svežem planinskom vazduhu.

Saveti za početnike

Ponedeljak je savršen dan da se počnu nove stvari, a ujedno idealan da se izbegne vikend gužva i euforija usled otvaranja dugo očekivane ski sezone.
Odmah nakon doručka, u 9:00 zajedno sa Petrom, krećemo taksijem ka centru da ne gubimo vreme, jer treba da kupim ski pass, da iznajmim opremu i da dodjemo na poligon. Pre polaska sam u Beogradu kupila skijašku jaknu i čizme za sneg, ski pantalone imam od ranije a ostalo sam pozajmila. Naočare za skijanje sam pozajmila od ’letnjeg’ komšije iz susedne marine, kacigu takođe od ’letnjeg’ komšije jedriličara koji ujedno ima radnju ski opreme, a zaštitnu maramu mi je poklonio. Rukavice za skijanje smo maznuli kuvaru iz našeg hotela, jer svakako radi, pa mu do popodne neće trebati. Tako su me savetovali iskusni skijaši – nema potrebe kupovati celu opremu na samom startu, dovoljno je ono osnovno, jer oprema za skijanje nije jeftina, a ne znam unapred da li ću se oduševiti ovim sportom, razviti ljubav i strast, i uopšte koliko sam talentovana. Ja uvek volim da poslušam savete pametnijih ili onih koji imaju više iskustva – stoga stižem, spremna i šarena ko papagaj na stazu. Jovana se predomislila kad je videla vreme, pa je odlučila da ode u spa, a ja, kao svaki pravi avanturista dolazim na dogovorenu lokaciju po magluštini, vetru i -9 stepeni, subjektivni osećaj minus beskonačno, ali entuzijazam je tu, kao i želja za novim veštinama, pomeranju sopstvenih granica i testiranju Vladine tvrdnje. Već u startu vidim kako nije ni malo lako biti skijaš. Pancerice mi je Petar pomogao da obujem i ujedno pokazao kao se podešavaju i kako se u njima hoda još u radnji za iznajmljivanje. Potom su me ’natovarili’ skijama i dali instrukcije kojim putem i prečicom da stignem do poligona. Na putu do staze već sam se umorila, a šetnja u pancericama sa skijama na ramenu čini da se osećam kao neko magare i robot istovremeno. Razmišljam šta mi je sve ovo trebalo i zašto ne gledam ovu zimu i maglu kroz prozor nekog SPA centra iz okolnih hotela.

Ski poligon – moji prvi ski koraci

Dok sam stigla na poligon već sam se umorila, ali sve ovo se zanemaruje i nestaje već u prvih 5 minuta boravka na skijama. Petar zvani Ski Brka, popularni instruktor škole Kop Sport, dočekuje me ispred staze, pokazuje mi ’foru’ kako da držim ski pass – u spoljnom džepu levog rukava ski jakne, na taj način samo naslonim ruku na senzor za ulaz na staze, a baš sam se pitala čemu služi taj spoljni džep. Ulazimo zajedno na poligon među ostale učenike skijanja svih uzrasta, ima i dece i omladine i odraslih. Instruktora takodje ima mnogo, iz svih ovdašnjih škola. To me ne zanima mnogo – ja sam fokusirana na svog instruktora i ono što mi objašnjava, ostalo me ne zanima. Počinje odmah da mi pokazuje kako da načinim svoje ’prve korake’ skijanja, osnovnih pravila nema mnogo, tako da nije teško i sve je stvar vežbe, posvećenosti i talenta – kao u svemu, uostalom. Najbitniji su početni stav, položaj tela unapred, kočenje plugom, skretanje u levo i u desno. Nakon 37min uvežbavanja ovih osnova, krećemo na stazu da primenimo ovo što sam savladala na poligonu. Ne znam da li sam spomenula, ali od svoje pete godine sam u nekakvom sportu, prvo sam bila gimnastičarka, pa karatistkinja, kendo i aikido borac, balerina, odbojkašica, sad sam (kao) i teniserka rekreativna doduše, vozim rolšue i bicikl, bavim se fitnesom, mada prilično zabušavam u poslednje vreme, nešto sam se ulenjila. Leti skijam na vodi – a od danas zvanično i na snegu.Ukrcavamo se na žičaru po pravom ’idiličnom’ vremenu, ne propuštam priliku da se slikamo, ipak je ovo istorijski trenutak, iako su mi se ruke zaledile i ukočile od zime jer ne mogu u rukavicama da koristim telefon.

Prvi susret sa vrhom i strminom ski staze

Međutim kada smo stigli na vrh staze Karaman greben, koja je ujedno za napredne početnike, tek tada je postalo zaista zastrašujuće.

Strmina, smanjena vidljivost po slobodnoj proceni u krugu od oko 30ak metara, vetar, sneg koji se diže usled fijukanja vetra, magla i hladnoća koja ulazi u kosti. Nekako sam u svojim pripremama izostavila da ponesem podkapu za kacigu, tako da mi je donji deo lica bio bez zaštite – takvu hladnoću u svom životu još uvek nisam ostetila. Nameštam nekako šal preko lica, ali to nije dovoljno – šta je tu je, sad znam za ubuduće.
Počinjemo polako da uvežbavamo spuštanje, najpre zaustavljanje, a potom i skretanje u levo, pa u desno. S obzirom da vozim rolere to je istovremeno i prednost i mana, jer u skijanju skrećemo oslanjajući se na spoljnu nogu, dok je kod rolera/rolšua/klizaljki što vozim redovno od svoje pete godine, suprotno. Skretanje u levo i oslonac na desnu nogu sam savladala lagano, međutim, skretanje u desno i oslanjanje na levu nogu mi je pravio poteškoće jer mi je desna noga dominantna.Veseli i raspoloženi Ski Brka, jedini brka bez brkova je isprobao sve metode i tehnike ne bi li me naučio da skrećem u desno i podstakao da sputam svoju nedokazanu nogu – počeli smo od izmeštanja mog težišta na spoljnu nogu, tehniku savijanja kolena rukom i gledanja u suprotnu ruku podignutu ka nebu 45 stepeni (ko Travolta), tehniku čučnja i savijanja rukom kolena, savijanja tela bočno korišćenjem ski štapa, čovek se ubi’ od pričanja i objašnjavanja, ali ne vredi, noga izgleda ima svoju volju, a kada tome dodamo i činjenicu da sam žensko i da ne znam baš najbolje ni koja je koja strana, kao i to da smo na strmini, da se ne vidi ništa od magluštine, da sam se već prilično umorila i ujedno zaledila od zime – nije ni čudo. Ali Petar je pun strpljenja, smiren i ujedno duhovit i zabavan, spuštamo se do dole uvežbavajući sve ove pokrete. Kod žičare nas dočekuje Vlada, moj domaćin i ski stručnjak, tako da se sada zajedno penjemo gore i prelazimo na novi nivo moje obuke. Petar je zadužen za osnove, a Vlada za finese i poboljšanje. Kada smo se popeli gore, Vlada uključuje GoPro kameru jer je hteo da smini moj spust, međutim usled zime baterija se ispraznila, tako da nemam video dokaz svog prvog ski spektakla.

Savladavanje tehnike i trijumf nad stazom

Krećemo da se spuštamo, Vlada ide ispred i pokazuje mi šta da radim, ja se spuštam za njim na oko 5m razdaljine, a Petar se spušta iza mene i daje mi podršku. Ispostavilo se da sve ide savršeno sinhronizovano, jer sam ja vizuelni tip, i mnogo mi je lakše da gledam instruktora i ’imitiram’ to što on radi, nego da slušam šta treba da radim, jer me količina informacija u kombinaciji sa hladnoćom i vetrom samo opterećuje. Spustili smo se zaista sjajno, obojca su bili prezadovoljni i izjavili da sam veoma talentovana, mada to nije iznenađenje jer sam sportski tip. Tu smo se rastali.     Zaključili su da dalje mogu sama, jer sam savladala sve ono što je potrebno – kočenje i skretanje, međutim kako sam se zaledila i zaista umorila, odlučila sam da mi je dosta magle, vetra i smrzavanja za prvi dan. Otišla sam da vratim opremu i da se puna skijaških utisaka pridružim Jovani u Viceroy.
Pred dolazak na skijanje poželjno je 15ak dana svakodnevno raditi po 300 čučnjeva kao pripremu, odnosno po 100 ujutru, popodne i uveče, što ja naravno nisam uradila, i već uveče su počele moje upale svih mogućih i nemogućih mišića. To je ujedno i odličan izgovor da odete na masažu.
Ako vas je moje iskustvo dodatno podstaklo da počnete da skijate, ne zaboravite da se pripremite fizički pre nego što stanete na skije. A što se opreme tiče, na Kopaoniku možete sve kupiti što vam treba, čak i po povoljnijim cenama nego u Beogradu, a izbor je neuporedivo veći. Moja preporuka je Outdoor Sports radnja u centru na trgu.
Ovako je izgledao moj prvi susret sa instruktorima, stazom i skijama, jedva čekam da isprobam sve ovo po sunčanom danu i proširim svoje vidike.

Evo i korisnih linkova:

Instagram: @skilikepro