Nakon duge ali zabavne zime, u iščekivanju nautičke sezone i leta, zaključujemo da je kraj aprila optimalan momenat za odlazak na road trip u pravcu mora. S obzirom da je kod mene uvek sve i spontano i uzbudljivo, u dva dana ugovaram sa drugaricama Tijanom i Sandom odlazak na četvorodnevni road trip, kako bi iskoristili neradne prvomajske dane.
Prvobitni plan je bio Solun, medjutim u poslednjem momentu, na sam dan puta odlučujemo da ipak odemo u Hrvatsku.

Rezervisale smo u Poreču Valamar Diamond Resort na dva dana – pobedio
je jer ima bazen, spa i teniski teren, a za treći dan ćemo odlučiti ‘u hodu’ jer nismo još bile sigurne da li ćemo ići u Zagreb da se vidimo sa Sandinom familijom ili u Trst u shopping, pogadjate Trst je pobedio. Tijana ima novi auto, pa je izrazila želju da ga testiramo. S obzirom da ovih dana radim po US vremenu, krećemo na put u petak noću, zapravo u subotu u sitne sate, oko 01:30.
U kolima je žurka od samog starta kako bi se održale u budnom stanju, naravno naoružale smo se kafom već na prvoj pumpi.

Na graničnom prelazu Batrovci se zadržavamo oko 30min i ulazimo već oko 03:00 u Hrvatsku. Na jednoj od pumpi sipamo gorivo, cena benzina je veća od 2e po litru.

Putevi kroz Hrvatsku su fantastični, zaista je pravo uživanje putovati ovuda. Meni je prvi put da idem na ovu stranu kolima, jer obično idem u Dalmaciju preko Bosne, a Istru još od pre ‘90tih nisam posetila.

Do Poreča za 7 sati vožnje

Plan je bio da se spustimo obalom i da u Rovinju doručkujemo, obidjemo Opatiju i stignemo oko 14h na check-in u Poreč. Medjutim, Tijana se umorila od vožnje pa smo stigli u Poreč već oko 08:30. U hotelu su nam odobrili early check in, oko 11:30, tako da smo iskoristile da se upoznamo sa okolinom.Malo smo prošetale marinom i u bašti Epoca hotela doručkujemo tost i bruskete. Dan je idealan, sunčano je duva vetrić, a mi u euforiji od momenta kad smo ugledale more, uprkos nespavanju.

U šetnji srećemo prijatelje iz Beograda, i uživamo u pravom morskom gradu, šetajući kroz stari grad i razgledajući znamenitosti. Baš tog dana je bio Dan Poreča, tako da je uveče bio u planu koncert, program i vatromet, koji smo nažalost propustile usled premora od puta i celodnevnih aktivnosti.
Odlazimo u hotelski kompleks koji se zapravo sastoji iz 12 različitih hotela smeštenih po celom Poreču. Naš Diamond čini hotelski objekat i apartmanske kućice u sred borove šume, sa stazom koja vodi pravo do mora. Mi smo rezervisale kućicu koja je realno shit, ali služi svrsi – da se prespava, presvuče i okupa. Nakon smeštanja, odlazimo pravo na bazen. S obzirom da je naš spoljni napunjen dan ranije, ljubazna recepcionerka nam je predložila da koristimo bazen susednog hotela Valamar Crystal jer je on napunjen već mesec dana, a ima slanu vodu, a svakako je lokacijski odmah pored našeg, na putanji za plažu. Takodje, naš hotel ima i unutrašnji bazen – ukupno tri bazena za nas tri, taman ako budemo htele i da se razdvojimo.
Stižemo u Crystal, ljudi ima i u vodi i okolo na ležaljkama, kao u sred leta. Malo je čudno s obzirom da je napolju jedva iznad 20c. Devojke odmah uleću u vodu, meni je hladno, a prija mi da upijam sunčevu energiju na king size ležaljci. Nakon Aperola, napokon me je stigao potpuni umor, pa odlučujem da odem na masažu da se povratim. Zakazujem prvi slobodan termin (za 30min) i taman imam vremena da malo plivam u unutrašnjem bazenu, koji je idealan jer je voda 31c.Nakon plivanja, vodenih masažera a potom 50minuta relax masaže, izlazim kao nova i upućujem se stazom kroz šumu ka plaži u levitirajućem modu, jer su se devojke tamo premestile sa bazena.
Uživam u svakom trenutku jer je zaista fantastičan čitav ovaj kompleks, svuda je mediteransko zelenilo, a momentalno je u hotelu neko plesno latino takmičenje, istovremeno je teniski austrijski turnir, a svuda okolo prolaze i biciklisti. Prava skrivena oaza za aktivan odmor, baš po mom ukusu.

Nakon večere u restoranu na plaži odlazimo na spavanje već oko 21h. Cene u restoranima se ne razlikuju od beogradskih, čak imam utisak da je jeftinije – čaša čuvene istarske Malvazije u restoranu je 10kuna, porcija brancina je 70ak, za ostalo od te večeri se ne sećam.

Ujutru se naravno budim prva i odmah odlazim na teniske terene da zakažem termin. Ponela sam reket, jer sam navikla na svoj. Zakazujem za 18h, a Tijana će iznajmiti jer postoji ta opcija za doplatu od 20 kuna, loptice dobijamo na korišćenje. S obzirom da je najavljena kiša za popodne, od 18-19h igramo tenis jer postoji i balon pa nas kiša ne remeti, a posle idemo pravo na unutrašnji bazen do 21h.

Nakon zakazivanja spuštam se na plažu, i sedam na kafu da sačekam Tijanu. Ne primaju kartice, nemam nijednu kunu, ostavila sam poslednju sinoć u kafani, a nemaju ni da mi vrate kusur ako platim u eurima, tako da čekam Tijanu da se ‘ogrebem’ za kafu. Sanda je spavalica tako da smo same krenule u akciju. Inače duž cele plaže šumom ima staza koja vodi pravo u centar grada, nakon desetominutne šetnje ponovo srećemo naše prijatelje iz BGa koji nam predlažu koje restorane da posetimo, kao i znamenitosti s obzirom da oni ovde svake godine borave mesecima, jer rade ‘remotely’ pa im se može.
Idemo prvo do menjačnice da razmenimo novac, da nas banka ne bi pljačkala usled konverzija i kursne razlike ako plaćamo karticom. Juče sam sve kune potrošila, a ‘zamenila sam’ u radnji na plaži prilikom kupovine kačketa. U menjačnici nam nude kurs od 6,8 iako je znavičan kurs 7,3. Odlučujemo da promenimo na drugom mestu, i u trafici na sred šetališta pored pristaništa menjamo po 7,28.
Ujedno razgledamo ture krstarenja i izlete do Rovinja, medjutim nema ništa danas jer je najavljena i kiša, a opet kako nije počela sezona postoji minimalan broj ljudi da bi uopšte krenuli bilo gde, tako da krstarenje nažalost otpada. Za doručak je već kasno, pa stoga nakon early lunch-a u vidu supe od rajčice (paradajza), hobotnice i lososa koji su za svaku preporuku, u prelepom turističkom restoranu Bijeli San, odlazimo u razgledanje grada.

Nedelja je, a ispred Eufrazijeve bazilike veliki broj svečano i eleganto obučenih ljudi i dece, očigledno lokalnog stanovništva jasno je da nisu turisti, pitamo se da li je neko venčanje ili krštenje, ispostavilo se da je krisma – verski obred koji devojčice inicira u devojke, već sam prisustvovala jednoj takvoj ceremoniji pre 5 godina u Oslu kod moje frendice Kristine iz Hrvatske.Nakon razgledanja i slikanja, opao nam je šećer pa odlazimo u jednu od poslastičarnica na sladoled i kafu. Potom odlazimo u kupovinu suvenira pa nazad ka hotelu, jer treba da se vidimo i sa Tijaninom drugaricom koja živi ovde u Poreču. Taman se i Sanda probudila pa sve zajedno odlazimo na koktelčić na plaži, baš u neposrednoj blizini bazilike.
Kafić je zapravo bar na plaži pa nema toalet, pitala sam barmene šta predlažu kao rešenje, da li da čekam leto i udjem u vodu ili nešto pametnije. Ispostavilo se da imaju bicikl za potrebe odlaska u toalet, tako da gosti koriste javni toalet na udaljenosti oko 200m.Nakon pića sa Vlatkom žurimo u hotel kako bi stigle da se presvučemo za teniski susret, a potom i bazen.
Kada sam ujutru došla da zakažem uopšte nisam konstatovala koliko zapravo ima terena, jer sam videla svega nekoliko, možda 4,5 ispostavilo se da ima 13 otvorenih i jos 3 u balonu, zaista sjajno. Takodje u blizini plaže ima još 3. To ujedno objašnjava zašto Austrijanci baš ovde organizuju turnir. Preporučujem ljubiteljima tenisa da obavezno dodju i isprobaju. Nakon sportske zabave na terenu sa Tijanom, pridružuje nam se Sanda i odlazimo na bazen. Medjutim danas mi nije toliko toplo kao juče, iako je voda iste temperature, ali svakako je prijalo. Tiki i Saki odlaze ranije na veceru, a ja sam se zadržala zbog sušenja kose i na kraju propustila večeru, ali su mi devojke ‘preko veze’ ponele u apartman mini lunch paket od piletine. Nalazimo se u lobiju na Aperolu, i nakon uspešnog dana, odlazimo u sobu gde nam Tijana sa presom pravi frizure, jer smo odlučile da sutra nastavljamo ka Trstu.Ujutru krećemo u Portorož na doručak. Čuveno letovalište potpuno je drugačije od ostalih zbog neobičnog položaja, ali veoma je lepo. Malo smo prošetale plažom i sele da doručkujemo. Sledeća stanica je Isola. Pravi primorski gradić po mom ukusu, sve je ušuškano – i marina i stari grad i svetionik i plaža – savršeno. Parkirale smo verovatno u centru, našle smo neko mesto za ‘lokalce’, pošto na tabli za zabranjeno parkiranje piše nešto dodatno na slovenačkom. Na plaži talasi i veliki broj meduza u plićaku i na pesku. Najpre šetamo da obidjemo prostor i vidimo koliko je moguće znamenitosti ovako u prolazu. U jednom od kafića uzimamo Apreol ‘za poneti’ i na plaži uživamo još malo pre polaska u Trst.Čim smo se uputile ka Trstu, kupujemo na prvoj pumpi Vinjetu, ona se u Sloveniiji kupuje jer nema naplate putarina, tako da je najmanja odnosno najkraća, 7 dana i iznosi 15eura, dok putarine kroz Hrvatsku za ovu našu putanju iznose oko 50eura za oba pravca. U Italiji do Trsta nema putarina, tako da već za nekih 20ak min stižemo u Trst, jer nema ni graničnog prelaza izmedju Slovenije i Italije. Malo nas je navigacija ‘vozala’ okolo ali smo stigle u naš hotelčić u centru grada – Bristol. Iako smo na bookingu prilikom rezervacije u filterima podesile da hoćemo free parking, morale smo ipak da platimo 15e dan, takodje smo imale raspravu sa recepcionerkom jer smo rezervisale za tri, a ona tvrdi da je za dve osobe. Na kraju ne znam da li je greška bookinga ili je Italijanka samo htela da nam naplati više.Svakako smo se sporazumele u našu korist i nakon smeštanja u sobu, i kratkog predaha uputile smo se ka dvorcu Miramare na samoj obali mora, udaljenom oko 7km od hotela. Ponovo nas je navigacija odvela okolo, ali ovog puta je svakako bilo uživanje razgledati okolinu, proći kroz gradić Prosecco, pod uticajem proseka, kroz idilično predgradje Trsta ispod plakete ‘Živel 1. Maj’.
Stižemo na parking ispred marine. Stepeništem se penjemo na imanje ovog predivnog dvorca. Od količine lepote dobila sam napad nirvane, umetnosti, romantike i zena istovremeno. Zaključila sam da je ovo imanje idealno za mesto prebivališta, a ujedno i prototip dvorca iz neke Diznijeve bajke. Samo fali princ, odnosno kralj na belom brodu.Inače, Tiki je u naletu ženstvenosti još u Poreču otkrila talenat za krađom cveća iz okolnih bašta, u cilju dekoracije za kosu, pa je i ovde to morala da uradi – srećom niko nije video sem mene.

Ogladnele smo i krenule nazad ka hotelu da se presvučemo i spremimo za večeru. Dobijamo preporuku za restorane od nove recepcionerke, obeležava mi na mapi za turiste sve, čak i butike za shopping koji smo planirale ujutru pre polaska nazad da obavimo. Na kraju smo šetajući gradom sele u Caffe degli Specchi na trgu da gledamo zalazak sunca. Uz Aperol stižu i grickalice, a za večeru raznoliko neko škampe, neko raviole a neko čuveni italijanski specijalitet – cheeseburger.

Ujutru se pakujemo, i odlazimo na kafu i doručak negde na suncu – pored kanala. Tu pravimo plan kupovine jer imamo oko 2h, Tiki treba da kupuje i sebi i deci i mužu poklone, ja nemam nekih preteranih želja, već u hodu šta mi se svidi, a Saki je ravnodušna. Dogovor je da se u podne nadjemo na istom mestu i krenemo polako ka hotelu, odnosno kolima.

U zavisnosti da li volite poznate ili lokalne manje poznate brenove možete zaista kupiti dosta toga po sličnim cenama kao u Srbiji, jedino što se kvalitet razlikuje neuporedivo kao i sami komadi odeće. Nakon što smo obavile sve što je trebalo, nalazimo se ponovo na kafi, da ujedno demonstriramo šta smo kupile. Ostalo je još da se snabdemo prosekom i magnetima, i možemo nazad ka Beogradu. Nakon uzbudljive kupovine proseka koja uključuje trčanje sa sve kesama po ulicama Trsta ka obližnjoj vinariji, jer Italijani od 13-15h imaju pauzu za ručak, a mi polazimo ka kući, zaključujem da mi je ovo odlična priprema za dolazeći Beogradski polu maraton zakazan za nedelju 15.05.

Oko 13.30 nalazimo se ispred kola i sada kreće posebno zabavni deo – pakovanje, odnosno prepakivanje.
Krećemo. Opet navigacija iskazuje potrebu da nas vodi u razgledanje, uspevam ovog puta da ubedim Tijanu za staromodan način vožnje i praćenje dobrih starih saobraćajnih znakova u pravcu najpre Slovenije, a potom Ljubljane, pa Zagreba do Beograda.

Napuštamo i Trst pune utisaka. Put kroz Sloveniju je veoma prometan i napet, pa odlučujemo da preskočimo planiranu pauzu u Ljubljani, jer ne znamo ni šta nas čeka u Batrovcima na ulasku u Srbiju, s obzirom da je sutra radni dan nakon praznika. U Hrvatskoj je već manja gužva, a na granici smo se zadržale 52min. Stižemo u Beograd oko 21h.

Sve u svemu, veoma sam zadovoljna ovom avanturom, jedino sam propustila brod u Poreču i sladoled u Trstu, ali to je ujedno razlog više da ponovo dođem što pre.