Šta ne volim kod putovanja – 7 faktora
Putovanje je avantura.
Neki put ide baš kako treba, neki put se zakomplikuje do kraja…pa još malo više. Često kažem da je put cilj tj. da nije važno samo da se pojavimo na željenom cilju nego i da uživamo putem. To je u redu – kad je u redu, ali nije uvek sve u redu…
Šta ne volim kod putovanja – 7 faktora
Gužve. Na granicama, na aerodromima, u raznim prevoznim sredstvima, oko turističkih atrakcija… Bili ste u Louvru i videli Mona Lisu? Preko koliko ramena? Čekirali ste se online i došavši na šalter shvatili da se više čeka na „Drop of baggage“ nego na običnom ček inu. Ako ste ušli u metro u Tokiju bez da vas guraju oni likovi u belim rukavicama da bi mogli da zatvore vrata onda znate šta znači gužva.
Kako da se borite protiv gužvi? Teško. Svaki veliki grad, pogotovo u Aziji, je konstantna gužva. Čak i oni najbolje organizovani gradovi kao Singapur ili Beč. Najbolje je izbegavati praznike bilo koje vrste i putovati van sezone jer je tada najmanje turista.
Čekanje. Posledica gužve je čekanje, ali ne uvek. Postoji i čekanje zbog čekanja. Nedavno mi je pobegao avion, pa sam bio prisiljen da čekam sedam sati na aerodromu usred noći. Imam Pass za business lounge, spojio sam stolice, popio i pojeo sve što ide uz to, no i dalje je trebalo da se čeka sedam sati. To čekanje mi je možda najgore. Mnogo puta sam rekao da volim da budem na aerodromu, ali kad to ima neko razumno vreme trajanja. Sat,dva…u to vreme obiđem sve što me zanima i što me ne zanima. Imam običaj da hodam pre leta tako da nabijem par kilometara (tako kaže moj verni telefon) pa mi je lakše da sedim.
Vađenje viza. To mi se čini kao porez na bedake. Naplata viza služi konzulatima i ambasadama da se samofinansuju. To mi je jasno, ali zašto recimo moj pasoš treba da bude dve nedelje u ambasadi Južne Afrike u Budimpešti? To mi nije jasno osim ako neko ne pogleda moju fotku svaki dan i vidi da sam još uvek tu. Ispunjavanje papira, slanje fotografija, plaćanje…sumnjam da će iko da pogleda moju fotku u arhivi. Neko je nekad doneo takavo pravilo, pa se nastavlja samo po sebi. Onda druge države kopiraju isti regulativ i tako u krug na radost fotografa.
Prevaranti i sitni lopovi. Turisti su idealna meta gde god došli. Nema neke razlike između, recimo, Evrope, Azije i Afrike. Možda je još najsređenija Amerika, no ne bih hteo da generalizujem. U Aziju dolazim od kraja osamdesetih i svaki put je sve gore. Oni simpatični i ljubazni ljudi (Siam – land of smile) su jednostavno gurnuti negde u stranu. Na njihovo mesto su došli hustleri koji svakog belca vide kao hodajući bankomat kog treba da opelješe. O taksistima je šteta da se troše reči. Najgori prevaranti – bilo u Parizu, Velikoj Gorici ili Saigonu. Uber je super, te je zbog transparentnosti i postao toliko popularan tamo gde ga ima.
Dosadni putnici. Onaj osećaj kad konačno sednem u avion, pronađem dobar film i…suputnik počne s ispitivanjem. Gde, kad, zašto, s kim, bla bla bla… Najbolje rešenje protiv toga je nabiti slušalice na uši ili se jednostavno praviti kao s medvedima na Aljasci – Play dead.
Prtljag. Koliko god puta sam sebi rekao da ne treba da nosim mnogo stvari uvek uzmem previše. Za pakovanje mi treba desetak minuta bez obzira u koju vremensku ili klimatsku zonu idem. Mogu da budem disciplinovan do pred sam kraj, a onda pre nego što zatvorim kofer obavezno dodam još jednu majicu, pa još jednu i na kraju se uvek približi 20 kilograma. Kad idem na skijanje u Ameriku i više.
Pakovanje mi nije toliko stresno, više mi je naporno raspakovati kofere. Ako menjam više hotela svaki dan ili par dana ne vadim sve stvari u ormar, ali neke treba da budu na vešalici. Najgore je kad zbog nekog sajma ili Workshopa moram da nosim odelo ili sako i cipele uz to, a posle odem na par dana na putovanje. Samo smeta.
Vratiti se kući i pohvatati konce. Nije da se ne volim da se vratim, naprotiv to mi je uvek drago, no nije mi drago kad mi se nagomilaju obaveze i kad sve moram na brzinu da obavljam jer sledeće putovanje je negde iza ugla.
Svi navedeni problemi su individualni i nisu toliko bitni da bi zbog njih prestao da putujem. Daleko od toga. Radije čekam na aerodromu let na neko uzbudljivo mesto nego da kući gledam TeVe ili nedaj bože većeg zla, slušam izjave političara.
Šta ne volim kod putovanja – 7 faktora. Ma sve volim čak i čekanje.
Putnici uvek traže nešto posebno – vodič po neobičnim mestima i događajima
