Granada nas je dočekala u punom sjaju.
Smeštene u samom srcu starog grada, blizu rečice Daro i uz park kojim se uzbrdo ide ka Alhambri, već od prvog koraka uživamo u njenoj autentičnosti. Grad nas osvaja belim, čistim fasadama, kućama umesto visokih zgrada i mirisom rascvetalih visterija koje se pružaju duž ulica.
Dan započinjemo na trgu uz tradicionalne ćurose sa toplom čokoladom, koji neodoljivo podsećaju na naše mekike. Uz zvuke uličnih pevača, atmosfera je vesela. Bodrimo Sašku da zapeva, dok Vesna priželjkuje ples.
Alhambra: Od Mavara do UNESCO-a
Popodne je rezervisano za posetu Alhambri, čije ime u prevodu znači „crvena“. Ovaj kompleks ima burnu istoriju: od rezidencije nasridskih vladara, preko Napoleonovih vojnih baraka i skloništa za lopove i beskućnike, do današnjeg statusa UNESCO svetske kulturne baštine.
Savet za putnike: karte je najbolje kupiti mesecima unapred. Ako su rasprodate, Granada Card je odlična, mada nešto skuplja alternativa koja obuhvata i ulazak u Alhambru. Valja napomenuti i da unutar Nasridske palate nema toaleta.
Obilazak započinjemo penjanjem na tvrđavu, odakle se pruža spektakularan pogled na grad i snegom prekrivene vrhove Sijera Nevade. Zbog uskršnjih procesija, koje su u punom jeku, menjamo uobičajenu rutu. Srećemo žene u crnom sa velovima, kraljevskog držanja, članove orkestra i ljude pod kapuljačama koji žure da zauzmu svoja mesta. Procesija, naravno, kreće iz Alhambre.
Do vrtova idemo okolo. Zelenilo je pažljivo potkresano, cveće u punom cvatu, a pogled na rascvetale visterije i tvrđavu u daljini gotovo nestvaran. Toliko mi je lepo da u jednom trenutku pomislim: ovo je razlog zašto putujem. Usput srećemo i vevericu, ali sada već žurimo ka Nasridskoj palati jer imamo karte za tačno određeno vreme i kašnjenje nije dozvoljeno.
Stižemo do palate Karla V, neobične renesansne građevine sa velikim kružnim dvorištem na sprat, koja arhitektonski potpuno odskače od ostatka kompleksa. Karlo V je dao da se izgradi 1527. godine, a za njenu gradnju srušen je deo Alhambre, zajedno sa prvobitnim glavnim ulazom. Iako zamišljena grandiozno, palata dugo nije bila završena i tek je u 20. veku dobila svoj krov.
Unutra hor i orkestar u uniformama uvežbavaju melodije i sve deluje posebno svečano i impresivno.
Kruna obilaska je Nasridska palata, remek-delo maurske arhitekture i nekadašnja rezidencija vladara. Ukrašena raskošnim islamskim ornamentima i kaligrafijom, krije priče ispisane po zidovima. Pitam se šta se tačno krije iza tih znakova.
Posebno mesto zauzima čuveno Dvorište lavova: nekada su svih dvanaest lavova činili precizan hidraulični vodeni sat koji je merio vreme, dok danas voda neprekidno teče iz njihovih usta.
Oko ovog centralnog dvorišta nalaze se prostorije koje su činile harem i privatne odaje, kao što su Dvorana dveju sestara i Dvorana Abencerraga.
Pored nekoliko zakonskih supruga, u haremu su živele i konkubine, sultanova majka (koja je često imala ogroman politički uticaj, poput Boabdilove majke Ajše), kao i deca i ženska posluga. Žene su često imale presudnu reč u mnogim odlukama.
Ime Dvorane Abencerraga objašnjava mračna legenda. Boabdilov otac, poslednji sultan Granade, navodno je upravo ovde pozvao na banket i masakrirao glavne predstavnike plemićke porodice Abencerrag. Svod dvorane smatra se jednim od najsavršenijih primera muqarnas arhitekture. Šesnaest malih prozora propušta svetlost koja naglašava dubinu i oblik stalaktita koji vise iznad prostorije.
Dvorana dveju sestara ide korak dalje. Njena struktura, sastavljena od više od 5.000 ćelija, smatra se matematički najsloženijim svodom te vrste, projektovanim da stvori utisak apsolutne harmonije.
Za kraj dana doživele smo nešto sasvim posebno. Poslednja uskršnja procesija, vraćajući se u Alhambru u ponoć, prošla je tačno ispod naše terase. Veličanstveno. Naše želje nalaze put.
A Granada, kao i svako mesto sa dugom istorijom, čuva i svoje legende. Jedna od najlepših govori o poslednjem maurskom vladaru, Boabdilu, koji je napuštajući grad zastao na vidikovcu i zaplakao. Njegova majka mu je tada rekla: „Plači kao žena za onim što nisi umeo da odbraniš kao muškarac.“ Od tada, taj pogled nosi ime Uzdisaj Mavra i kažu da, ako se tamo na trenutak zaustaviš, možeš osetiti tugu jednog sveta koji je nestao.
I pitam se, da li svako mesto ima svoju tugu, ili je samo mi ponesemo sa sobom.
Sandra Đuričin, blog: https://sandra-putuje.github.io/tamo-daleko/
Posjetite naš YouTube kanal. Pretplati se na TIK TOK.
Uključite se u naše grupe na Fejsu: Vodič po najljepšim skijalištima, Savjetnik za putovanja Travel Advisor, Savjetnik za putovanja Europom i Savjetnik za putovanja Hrvatska.
20 praktičnih saveta za Japan koje bih volela da sam znala ranije
U korak sa bratstvom: Vodič kroz srce andaluzijske tradicije
