Procesije u Andaluziji se ne gledaju. One se dožive. To su verske povorke koje se organizuju tokom Velike nedelje (Semana Santa), pred Uskrs. Videle smo ih u Sevilji, Malagi, Marbelji, Rondi i Granadi. 

Svaki grad ima svoje bratstvo, svoju tradiciju, svoje kostime, svoju rutu. Ali ono što im je zajedničko jeste duboka emocija i ozbiljnost koja se oseća u vazduhu.

Tokom Velike nedelje u centrima gradova obavezno je da se terase ukrašavaju crvenim platnima kao deo tradicije i svečane atmosfere tokom procesija.

Srce svake procesije su bratstva (cofradías ili hermandades). Neka od ovih udruženja datiraju još iz 14. ili 15. veka. Članstvo u bratstvu se često prenosi s kolena na koleno, a pripreme za procesiju traju tokom cele godine.

Najpoznatije su tokom Velike nedelje, pred Uskrs, kada čitava Andaluzija praktično stane. Ulice se zatvaraju, ljudi izlaze satima ranije, zauzimaju mesta, neki čak donose male sklopive stolice da bi izdržali dugo čekanje. Strpljivo, u tišini.

I onda, negde u daljini, čuje se orkestar. Prvo tiho. Pa sve glasnije. I znate da počinje.

Procesija ide polako: Napravi nekoliko koraka, pa stane

Prvi susret sa povorkom može biti šokantan. Redovi figura u dugim odorama sa visokim, šiljastim kapuljačama (capirotes) deluju zastrašujuće i neodoljivo podsećaju na Kju-kluks-klan. Međutim, ta sličnost je potpuno slučajna i istorijski neutemeljena. Kapuljače u Španiji simbolizuju pokajanje, skromnost i usmeravanje misli ka nebu, skrivajući lice vernika kako bi njegovo pokajanje ostalo anonimno.

Ideja je da se identitet sakrije, da nije važno ko si, nego šta osećaš i za šta se moliš. Ispod tih kapuljača su ljudi svih uzrasta. I odrasli, i mladi, i tinejdžeri.

Oni nose ogromne sveće. Deca u publici imaju svoje male sveće, a odrasli im naginju svoje kako bi ih upalili, prenoseći taj plamen i tradiciju na novu generaciju.

Zato taj prizor ume da bude baš upečatljiv: visoka, tamna figura sa kapuljačom i malo dete koje drži sveću koju mu je upravo ona zapalila. Na prvi pogled kontrast, a zapravo vrlo nežan trenutak.

Tu su i žene u crnini koje predstavljaju žalost, tugu. Često simbolizuju Bogorodicu. Njihov izgled je vrlo upečatljiv: crne haljine, visoki češljevi (peinetas) i čipkani veo (mantilla). To daje neku posebnu, gotovo kraljevsku eleganciju.

Hodaju sporo, ozbiljno, bez osmeha i baš zato ostavljaju snažan utisak.

Nepokolebljivi muškarci, costaleros, su posebna priča

Oni na svojim ramenima nose ogromne platforme, pasos, na kojima su scene iz Hristovog stradanja ili kipovi Bogorodice, okićene cvećem, srebrom i zlatom.

Videli smo snimak gde u Malagi Banderas nosi platformu. Nadale smo se da ćemo ga videti, ali nismo imale sreće.

Te konstrukcije mogu imati i nekoliko tona. Ispod njih je grupa muškaraca (nekad i 30 do 50), zbijenih, koji hodaju potpuno usklađeno.

Moraju da hodaju polako, satima, u tišini. Povorka kreće u 17 sati, a završava se posle ponoći. Taj napor je brutalan i smatra se vrhunskom čašću.

Orkestar određuje tempo kretanja. Kada krene, cela atmosfera se menja i dobija još jači emotivni naboj.

Za Bogorodicu je rezervisan Veliki petak, najtužniji dan

Naglasak je na Bogorodici i njenoj boli. To je dan kada se obeležava Hristovo stradanje i smrt. 

Za nekog sa strane to deluje neverovatno, mladi ljudi, a toliko ozbiljni i posvećeni. Kapuljača deluje strogo i pomalo zastrašujuće, a ispod nje je neko dete ili tinejdžer koji ozbiljno nosi svoju sveću kao deo nečeg mnogo većeg.

Tišina koja vlada dok prolazi procesija je nešto što se ne zaboravlja. Toliko ljudi, a nema buke. Ne čuju se telefoni. Ne čuju se razgovori. Svi gledaju. I mnogi plaču.

Videli smo mladiće kako stoje sa strane i brišu suze dok prolazi platforma sa Isusom. Bez stida. Bez skrivanja. To nije predstava. To je emocija. Ta emocija je kolektivna.

Poželela sam da vidim povorku odozgo, sa neke terase. Za sve te dane i gradove nisam uspela da nađem nijedan kafić na spratu. I onda poslednja procesija pred Uskrs, posle ponoći, dok se vraćala prema Alhambri, prošla je ispod terase našeg smeštaja. Veličanstveno.

Neke želje pronađu put.

Sandra Đuričin, blog Tamo daleko

Autor naslovne fotografije: © Chris Boland from Unsplash