Ono što me fascinira na Maalhosu je da oni ovde žive kao nekada
Kad smo sleteli na Maldive, nije me dočekala glamurozna turistička scena iz brošura, već mir i jednostavnost malog ostrva Maalhos. Nisam znala šta da očekujem, ali znala sam da će ovo putovanje biti drugačije.
Da se ne lažemo. Da smo imali novaca za rizort i kućice na vodi, tamo bismo otišli. Ovako, uz splet srećnih i manje srećnih okolnosti – otkazan smeštaj, otkazane avionske karte, uvedeno vanredno stanje na Maldivima i ledeni talas u Evropi kad mnogi nisu leteli – stigosmo mi na lokalno ostrvo Maalhos.
Tada su lokalna ostrva tek par godina bila otvorena za turiste i bila sam svesna da mnogi od Maldivljana nisu nikada napustili svoje ostrvo i da oni koji se ne bave turizmom neće biti presrećni kad im dođu turisti da im remete njihov mir. Uz to su Maldivi muslimanska zemlja sa gomilom ograničenja. Želela sam da se uklopim, da kupim haljine koje mi potpuno pokrivaju kožu, duge i lepršave, ali toga u sred zime baš i nije bilo. Odabrala sam bar one na debele bretele.
Još prvo veče su nam deca prišla. Doneli su nam nešto od plastike i njihov novčić sa kornjačom na poklon. Baš sam bila srećna. Pokazali smo im slike kakav nas je sneg ispratio. Bili su fascinirani. Kad god bi nas kasnije sreli, pa i u uniformama kad idu u školu, orilo se „Hello“.
I ja bih se svima na ulici javljala sa „Hello“. Mlađe žene nisu odgovarale, ali bi mi podarile vrlo lepe osmehe.
Viđala sam na internetu slike uz naslov „working with locals“.
I sad ću ja, sva bitna, da se socijalizujem. Videla sam žene kako čiste plažu.
Tražila sam metlu, i nevoljno mi dadoše neku što je bila na podu. I onda sam sve pogrešno radila. Lišće sam terala u šumu umesto na plažu. Našla sam cipelu za vodu i držim je u ruci, ne znam šta ću sa njom, sve u strahu da i nju ne stavim negde gde ne treba. Nešto mi pričaju na svom jeziku, ja belo gledam… Kad dolazi neka matora, trtlja, pokazuje mi na moje stvari i prstom – idi. Uzmi svoje stvari i idi. Gleda me besno i dalje nešto trtlja.
Ove mlađe joj viču da mi kaže „Thank you“, i ona mi, besno odbrusi: „Thank you.“
Baš sam bila tužna.
Došli smo do restorana (naš drveni, stari sto sa tri stolice na plaži) i za nekoliko minuta eto njih, pristižu iz svih sporednih ulica. Najezda. Pa možda ih je bilo i sto. Mislim da su sve žene iz sela bile tu. Tamo na početku plaže su kopale rupe i zatrpavale granje, a ovde su skupljale u džakove.
U nekom trenutku prolaze pored stola, mi se pomerimo da im ne smetamo. One prolaze, kad jedna druga baba meni prdne ustima.
Duško i Petar pukli od smeha. Ni ja nisam mogla da se uzdržim. Posle toga su mlađe žene počele naprasno prve da mi se javljaju. Možda da me uteše. Prošle su njih tri i u glas: „Hello“, kao hor.
I kasnije opet prolazi ona baba, ovaj put nešto dalje – i opet mi prdne ustima. Ja mislim da je to sve zbog haljina koje sam nosila.
Poštujte običaje i pravila zemlje u kojoj ste, a meni je celokupno iskustvo sa lokalnim ostrvom postalo toliko drago da sada radije izlazim iz zone komfora i upoznajem autentične ljude i običaje.
Da li se vama desio neki nemili događaj u interakciji sa lokalnim stanovništvom?
Tekst i fotke: Sandra Đuričin
Blog: https://sandra-putuje.github.io/tamo-daleko/
Posjetite naš YouTube kanal. Pretplati se na TIK TOK.
Uključite se u naše grupe na Fejsu: Vodič po najljepšim skijalištima, Savjetnik za putovanja Travel Advisor, Savjetnik za putovanja Europom i Savjetnik za putovanja Hrvatska.
