Te davne 1997, bilo je doba kada se putovalo naslepo.
Bez Bookinga, bez Google mapa, bez mobilnih telefona koji bi u sekundi razrešili svaku nedoumicu. Rezervacija smeštaja značila je odlazak u turističku agenciju u Beogradu, listanje debelog, sjajnog kataloga na engleskom i veru na reč da će sve biti baš onako kako je obećano za tada neuobičajeno individualno putovanje. Vođena slikom sa jedne stare razglednice koja mi je godinama ranije zapala za oko, krenula sam sa suprugom na put ka Santoriniju, čije kuće su mi izdaleka izgledale kao šlag na torti, nestvarno bele na crnom vulkanskom tlu.
Put je počeo vozom i trajao danima. Pamtimo Solun sa penzionerima koji igraju šah u parku i hladnom lubenicom kao jedinim spasom od žege. Zatim Atinu, gde smo umalo ostali bez pasoša jer smo se, izgubljeni u haosu grada i bez adrese hotela kojeg nam je usred noći taksista predložio, jedva vratili po sopstvene pasoše. Trajekt do Santorinija i spavanje na palubi pod zvezdama.
Kada smo konačno stigli u luku Santorini, dočekao nas je hladan tuš. Lokalna agencija nikada nije čula za našu rezervaciju. Ipak, uz malo pregovaranja preko telefona sa agencijom u Beogradu, stvar se rešila. Taksi nas je serpentinama odvezao do mesta koje se ispostavilo da nije Fira, već susedni Firostefani. Naša kućica, smeštena tik pored crkve sa plavom kupolom, bila je zaključana, a vlasnika nigde.
Umesto da čekamo skrštenih ruku, odlučili smo da prošetamo. Upravo je ta neplanirana šetnja postala jedna od najlepših uspomena: uske, krečom izbeljene uličice, lavirint bez ijedne table sa imenom i pogled na plavetnilo kao jedini kompas.
Te godine, ostrvo je u jeku leta bilo gotovo pusto. Nije bilo redova za fotografisanje kod vetrenjača, niti gužve na uskim stazama Ije. Motorčićem smo obilazili obalu, zaustavljali se kraj crnog brda ispisanog belim kamenčićima sa ljubavnim porukama i kupali se u toploj, narandžastoj vodi obojenoj sumporom sa aktivnog kratera. Hodali smo po stvrdnutoj lavi Nea Kamenija sa osećajem da smo sleteli na drugu planetu.
Divili se Crvenoj plaži, kupali se i na crnim plažama čiji me je sitan pesak podsećao na mak, a čija tamna boja je i moru davala teget boju. Uživali smo prvi put u ukusu sitnog, slatkog čeri paradajza koji uspeva samo na ovom vulkanskom tlu.
Šetajući iskopinama Akrotirija, bilo je neverovatno pomisliti da hodamo ulicama grada starog više od tri i po hiljade godina. Kuće na sprat koje su imale rešenu kanalizaciju, freske, ćupovi, predmeti iz svakodnevnog života… sve je ostalo sačuvano zahvaljujući vulkanskom pepelu nakon erupcije. Nije ni čudo što ga nazivaju grčkim Pompejima.
Posebna vrsta neizvesnosti koju danas teško možemo da zamislimo je čekanje da se film razvije i da se konačno vide fotografije. Slika osvetljenog jedrenjaka u luci, kada smo foto-aparat pažljivo montirali na stativ, ispala je potpuno mutna jer se brod ljuljao na talasima nevidljivim golom oku u mraku. Da stvar bude gora, fotografije iz jedne lokalne foto-radnje ispale su plave, uz ironičan slogan ispisan na ulazu: We put a little bit of blue in everything we do.
Ono što je ovo ostrvo učinilo nezaboravnim nije bila savršenost kadra, već neizvesnost svakog koraka, oslanjanje na sreću, na ljubaznost stranaca i na sopstveno pamćenje.
Bilo je to jedno sasvim drugačije vreme, bez interneta i mobilnih, gde su se uspomene urezivale direktno u srce (i na filmsku traku), a svaka prepreka na putu pretvarala u priču koja se pamti celog života.
Sandra Đuričin, blog: https://sandra-putuje.github.io/tamo-daleko/
Posjetite naš YouTube kanal. Pretplati se na TIK TOK.
Uključite se u naše grupe na Fejsu: Vodič po najljepšim skijalištima, Savjetnik za putovanja Travel Advisor, Savjetnik za putovanja Europom i Savjetnik za putovanja Hrvatska.
