Moje putovanje u Siriju počinje u Libanu
U retrovizoru pratim kako haotični Bejrut nestaje u daljini dok se probijamo zakrčenim, krivudavim putem u nepoznato…
Od neprilagodjene brzine do zastoja zbog zaprežnih vozila koja su nam preprečila put. Veće ludake u saobracaju nisam videla cak ni u Teheranu.
Beba Jawad na prednjem sedištu u naručju svoje majke ne prestaje da pičkeće a u pauzama dok hvata vazduh za sledeći nalet negodovanja bori se ručicama da ocu otme menjač i u isto vreme se naginje kroz prozor.
Strepim dok gledam kako će, daleko bilo, da se strmopizdi kroz prozor i razbije kao zvečka a uz to će još biti pregažen autom, i svaki put kad progovorim da je to opasno Muhamed odmahne rukom i nasmeši se rečima da je to sasvim ok i da tako svi voze svoju decu u Libanu, jer bebi sedište je nešto sto nije neophodno tamo.
Pokušavam da sredim misli.
Gde sam to ja krenula? Da li cu uspeti? Sta ce ispasti od svega?
Nalazim se duž istočno-zapadne transpustinjske rute koja povezuje Liban sa dolinom reke Eufrata. Na putu ka ostvarenju dugogodišnje zelje. Na putu ka Siriji.
Anti-Lebanonske planine označavaju granicu između Sirije i Libana.
Muhamed mi rukom pokazuje da se tamo u daljini nazire Sirija, tamo gde se pretežno zeleni Liban prekida i nastavlja pustinjom – eto bas tu počinje Sirija.
I dalje ne mogu da realizujem da sam se upustila u ovu avanturu. Totalno sama.
Jer cu se sa Muhamedom (i njegovom malom porodicom – suprugom Hanadi i bebom akrobatom iz uvodnog dela) koji je zadužen da me prebaci sa aerodroma Bejrut do granice, oprostiti za par minuta i nastaviti dalje sama. Na izlazu iz Libana i poslednjoj benzinskoj stanici čeka na mene neko iz Sirije ko će me odvesti do Damaska i pre svega pomoći da predjem granicu.
Ludo, nepromišljeno i iznad svega opasno – reci će mnogi. Delimično je tako – dodaću samo.
Kako sam uopšte dospela tu i zašto Sirija???
„Da li si ti normalna? Pa kakva crna Sirija?! Tamo je rat! Tamo su džihadisti! Sta te to tamo vuče, luda ženo? Nećeš se vratiti živa“ – govorili su mi prijatelji.
Odgovarala sam da pitanje „Zašto Sirija? “ može da postavi samo neko ko je živeo u konzervi čitav život i realne veze nema zašto je ta zemlja nešto posebno.
Šta zapravo jedan prosečan Balkanac zna o Siriji?
Ne puno, nažalost.
Začudili bi se kad bi čuli da su mnogi uvereni da je kompletna zemlja zapravo zemlja islamskih pobunjenika i separatista. U toj nekoj Siriji, svi su koljaši i čim proviriš glavu tamo, ostaneš bez nje.
Filmovi i reportaže iz Rake – glavnog grada tzv. „kalifata“ Islamske države kojeg je proglasio lider džihadista IS Abu Bakr al-Bagdadi većini su se urezali u sećanje pa tako zamišljaju celu Siriju, pod crnom zastavom islamista.
I ta ista ozloglašena Raka bila je na mom popisu u nekim boljim vremenima jer je tu postojao drevni grad Tutul, koji je pripadao Vavilonskom carstvu. U periodu bronzanog doba (2,000-1,600 godina pre nove ere) grad Tutul bio je vrlo važan i sveti grad gde se poštovao Bog Dagon (mesopotamijski Bog plodnosti).
Raka je predstavljala pravu riznicu istorijskih i arheoloških znamenitosti. Ali to je tek „špansko selo“ većini pa ne vredi ni objašnjavati. U Raku se još ne može pa cu tu temu ostaviti za sledeći put a put tamo odložiti za kasnije.
Šta me to tamo vuče i zašto sam opsednuta Bliskim istokom i u prvoj liniji Sirijom i Irakom ne umem da objasnim, posebno ne onima koji su bežali sa časova istorije i koji imaju totalno drugu sliku o tome. Zašto Sirija jasno je svakome ko se malo udubio u istoriju, geografiju, etnologiju i religiju najsekularnije bliskoistočne zemlje.
Iako će nevešti posmatrač na brzinu zaključiti da je ovo samo arapska i muslimanska zemlja, biće daleko od istine: prvo, nisu ni svi Sirijci Arapi (ovde se tečno govori jermenski, pomalo i grčki, a u pojedinim enklavama i jezik Hrista, aramejski), niti su svi Sirijci muslimani.
Multikultiralnost je ovde na svakom koraku.
Hrišćana ima na svakom ćošku.
Sirija – kolevka hrišćanstva
I koliko to mnogima zvuči neobično, istorija potvrđuje da je ovde nastao prvi alfabet, ali su Damask i Sirija istovremeno kolevka hrišćanstva. Tu se nalaze najstarije crkve na svetu, čuvena Citadela, gradski bedemi iz vremena Rima, sa sedam kapija, čuvena džamija Omajada iz 705. na mestu gde je u vreme Rimljana postojao hram Jupitera Damaskog, a kasnije u vreme hrišćanstva crkva Jovana Krstitelja.
Dobivanje vize za Siriju
Još pre početka rata maštala sam o odlasku u Siriju a od 2018. sam pocela da intenzivno istražujem kombinacije kako do tamo. Prvo sam kontaktirala ambasadu u Berlinu i zamolila da mi daju detaljna uputstva kako dobiti vizu. Nisam imala neke pomoci od ambasade, jednostavno su me odbili rečima da ako nisam iz Sirije nije moguće ni otići i da je turizam tamo jos uvek tabu tema. Pokušala sam po svim drugim okolnom ambasadama i svuda dobila isti odgovor.
Zato sam rešila da pronadjem način da to sama odradim (kao i sva putovanja do sada) i tako je i bilo.
Početkom 2019. god. zaputila sam se u Liban a sve sa željom da saznam više o načinu kako do Sirije. Godinama mi ta zemlja nije izlazila iz glave i maštala sam o tome da je posetim. Morala sam da nadjem način da tamo odem a pritom izbegnem preskupe agencije koje se bave dark turizmom i vode na ovakve destinacije. Jer cene su im bolesne.
U Bejrutu sam upoznala mladića (Muhamed – vozač i vodič za kojeg sam dobila preporuke u jednoj putničkoj grupi) koji mi je pomogao da se povezem sa ljudima iz Sirije i koji su mi pomogli oko izrade vize.
Njegov prijatelj poznaje čoveka iz Damaska koji sredjuje vize.
I obećao je da će mi to srediti nakon što je u više navrata pokušao da me odgovori od te ideje uz obrazloženje da putovanje u Siriju za plavu, visoku evropljanku koja putuje sama u ovim nesigurnim vremenima – igranje vatrom.
Odustao je kad je shvatio da sam tvrdoglava kao mazga i obećao da će sve do detalja osigurati.
I evo nas sada tu. Dogovorali, pregovarali i sve rešili.
„A šta ako je sve to nameštaljka i ako te Muhamed, kojeg ipak ne poznaješ dovoljno, obećao nekom džihadisti?“ preplašeno je upitala moja prijateljica koja je jedina bila upućena u detaljne planove jer sam za sve ostale bila samo na Kipru. Bejrut i Damask nisam ni htela da spominjem kod mojih da ne umru od straha a još manje to da sam u tom poduhvatu potpuno sama.
Dovoljno je majka premrla od sekiracije sto sam iz Niša za Sofiju, ozloglasenom Sićevačkom klisurom vozila u tri ujutru da bih uhvatila let za Larnaku. Nju je brinulo i to kako cu po Bugarskoj sama u sred noći autom, mada zna da sam na 90% putovanja otišla sama, i zna da sam neustrašiva i snalažljiva, da sam x puta vozila po toj Bugarskoj i po celoj Evropi i na svim kontinentima (osim na Antarktiku)… Ali majka – uvek brine. I kako da joj onda tek saopštim da sam zapravo krenula u Siriju?
Kao i bezbroj puta do sada pouzdala sam se u svoj instinkt i svoje nepogrešivo procenjivanje ljudi.
Jedan od najvećih talenata koje posedujem još od detinjstva i koji je kasnije kroz školovanje još više došao do izražaja i potpuno opravdao moje najbolje rezultate iz psihologije je da psihologiju ličnosti ljudi imam u malom prstu. Studiranje ličnosti i njene varijacije među individuama je totalno moj svet. Drugim rečima – ekspert sam da otkrijem drkadžiju već po načinu na koji postavlja znakove interpunkcije pri pisanju, na osnovu boje glasa preko telefona… Imam to neko posebno čulo koje me nikad nije izdalo i koje mi je uvek pomoglo da udaljim negativne i podle ljude od sebe.
A Muhameda sam prostudirala još kad sam ga prvi put u februaru 2019. ugledala na aerodromu. Tip je totalno pozitivan, bezopasan i okrenut ka porodici. Važno mu je da u krizi u kojoj se nalazi Liban prehrani svoje najdraže. Čovek od reči. Sve se ovo zasnivalo na poverenju i kad sam htela da mu platim na rastanku rekao mi je da ću platiti tek kad se vratim iz Sirije. Znači – vratiću se i ništa nije radio iza mojih ledja čim pristaje da čeka i novac dobije tek po povratku. Ne vidi me poslednji put .
Izašla sam iz auta da razgledam okolo (radoznala ja) dok je on dogovarao detalje sa mojim sledećim vozačem.
Tu sam zamenila novac jer mi je već rekao da kartice u Siriji ne funkcionišu.
Otišla sam unutra u neki lokalcić bez da mu se javim a usput upitala neke mladiće imaju li wifi jer sam želela da se jos jednom, pre nego udjem u Siriju, javim mojima. Dečki su mi dali šifru i ja sam se totalno isključila za sve ostalo na par minuta da bih vec u sledećem trenu izbezumljeni Muhamed trčkarao ne bi li me pronašao, van sebe. Jer gde god sam se pojavila privlačila sam pažnju pa je valjda skontao da me je neko kidnapovao u toj gužvi.
Ovde turista nema, ovde se samo zadržavaju autobusi koji saobraćaju na redovnoj realaciji Bejrut – Damask, ratni profiteri koji nešto mute i pregovaraju i dileri. U principu nećete videti ni jednu jedinu ženu a posebno ne samu i posebno ne radoznalu lujku iz Evrope.
Nakon sto me je dobro izdriblao sto se gubim oprostili smo se uz obećanje da ću se javljati.
Poslednji put me je pogledao i tiho upitao „Da li se bojiš? Ako si se predomislila, nemoj ići“.
Rekla sam da se ne bojim i zaista jedini strah koji sam u tom trenu osećala bio je strah da me iz nekog razloga ne vrate sa granice. Jer godinama sam slušala o iskustvima drugih ljudi. Samo ako posumnjaju da si novinar ili daleko bilo špijun, loše ti se piše, pa možeš koliko hoćeš imati unapred pripremljenu vizu, vrate te nazad ili te ćorkiraju, pa ti vidi.
Muhamed i family su otišli ka Bejrutu a vozač koji nije govorio ni jedan jedini jezik osim arapskog me povezao ka granici. Kao gluvi telefoni zaputili smo se put Sirije.
Prelazak granice
Granicu sa Libanske strane presli smo za deset minuta. Izašla sam iz auta i u kućici ispunila izlazni karton sa opštim podacima, Muhamed mi je sve objasnio na rastanku.
Vozimo se dalje izmedju ničije zemlje i već iz daljine u mraku prepoznajem Asadove slike i boje na zastavi.
Izlazim iz auta i ulazim u narednu kućicu sa namerom da ispunim ulazni kartončić i predam za vizu. Čitavu proceduru znam iz priče i samouvereno koračam dok masa ljudi koja čeka u redu okreće glavu i gleda u mene praveći mesto da prva stanem. Prilazi mi čovek i pozdravlja na nemačkom „Dobro nam došla! Mene je Muhamed zamolio da ti se nadjem ako zatreba na emigracionom jer niko ne govori engleski“.
Bila sam ponovo iznenadjena i u isto vreme oduševljena Muhamedom, zaista je mislio na sve.
A pomoć je bila više nego neophodna. Čovek mi je prevodio i olakšao i meni i oficiru koji je bio zadužen za moju proveru.
Nije trajalo dugo, postavio mi je par pitanja pogledao moju unapred pripremljenu vizu koju sam imala na telefonu (papir koji sam odštampala sam u medjuvremenu izgubila još na Kipru 
) i poslao da uplatim 80$.
Čovek kojeg je Muhamed angažovao za mene je pojurio zamnom da mi kaže da ipak ne treba da platim. Predomislili su se. Srbija & Sirija – friends, ništa ne treba.
„O kakav doček! Pa hvala vam divni ljudi, samo zatvorite taj moj pasoš bez prebrojavanja koliko sam puta posetila zajedničkog nam neprijatelja – USA i pre nego se predomislite“ pomislila sam u sebi.
Krenuli smo dalje i zvanično ušli u Siriju. Bila je mrkla noć. Toliko sam se trudila da pronadjem let sa Kipra u neko normalno vreme da u Siriju udjem po danu ali nje bilo šanse. Let je još bio ok ali mnogo smo se zadržali putem.
Na svakih par kilometara check point. Zaustavljali su nas oko šest puta do ulaza u Damask i negde kontrolisali moj pasoš a negde mi samo mahnuli i poželeli dobrodošlicu.
Damask – pun života
Ulazak u Damask – široki bulevari, palme, ljudi na ulici, osvetljeno sve. Sve puno života. Tu tek počnete da razmišljate o tome koliko je ono sto gledamo na tv-u i vestima realistično. Da ne znate gde se nalazite tačno ta prva slika Damaska učiniće da se preispitate da niste ipak nekim slučajem u Kuvajtu, Emiratima, Bahrainu. Jer nema razlike. Luksuzni hoteli u zelenim oazama sa zastavama, palmama, fontanama iz svih mogućih svetskih lanaca daju upravo taj utisak – Sheraton, Four Seasons…
Jbt gde sam ja ovo. Gde su oni sto misle da li je ovde još uvek rat.
Dolazimo do mog hotela koji isto izgleda moćno. Sve je spremno za moj dolazak, sve uredno, čisto, lepo.
Recepcioner (koji će naradnih dana postati drukalica i koji će me tužiti telefonom svaki put kad samostalno napustim hotel kod g-dina Mekkawi-ja) mi želi dobrodošlicu.
Dok čekam da se završe formalnosti oko pasoša i vize prilazi mi stariji gospodin u odelu sa besprekornim engleskim.
„Dobrodošla u Siriju, devojko! Ja sam Mekkawi (čovek preko kojeg je sve ovo išlo, moja garancija i viza, transferi, vodiči i hotel). Izuzetno kulturan i ugledan, inače vlasnik turističke agencije koja organizuje Hadž za Saudijsku Arabiju i Meku i jedno veliko ime u Damasku. On je bio moja garancija i prodja. I za sve gore pobrojano naplatio je samo 500$. Kažem „samo“ jer su oni koji žele u Siriju upoznati sa cenama koliko to sve košta preko internacionalnih agencija (čak i preko agencija iz Hrvatske je cifra nenormalna).
„Da li da počnem da ga smaram pitanjima kako da me prošvercuje u Meku iako nisam muslimanka“ počelo je da se iz momenta vrti po mojoj ludoj glavi.
Neću da kvarim utisak i da mu u startu pokažem da nisam baš normalna .
Pozdravili smo se i ponovo sam ga videla na odlasku kad je došao da mi poželi srećan put ka Bejrutu.
Otišla sam konačno na spavanje.
„Uspela sam. Pa ja sam u Siriji“. Nakačila sam se na odličan wifi (ko bi rekao) i nakon javljanja mojima (reportažom iz Larnake i slikama od pre par dana, u fazonu – još sam tu) utonula u san. Kakav dan…
Nastaviće se…
Pretplatite se na naš YouTube
