Sarajevo moj omiljeni grad
Volim svoj posao, posebno što nema ništa uzbudljivije nego kad u sred radne nedelje dobijem poziv za poslovno-prijateljski put u jedan od mojih omiljenih gradova u regionu – Sarajevo. U zavisnosti od ishoda sastanka trebalo bi da ostanem jedan ili dva dana, poziv od partnera koji je rođeni Sarajlija, naravno ne propuštam, jer kad izuzmemo posao, ko će bolje od ’lokalca’ da ugosti i pokaže neke nove čari ovog pravog Orijenta iz komšiluka.
Vremena ima taman toliko da se obave neophodne pripreme, da se zakazane obaveze u Beogradu pomere, da se iznajmi auto sa vozačem, da se napravi USB lista sa muzikom za put i spakuju stvari, odnosno osmisle prikladni ‘stajlinzi’ u skladu sa poslovno-turističko-prijateljskom posetom i poslednjim oktobarskim danima. S obzirom da sam vakcinisana, PCR mi ne treba, kao ni pasoš, dovoljna je lična karta i uvek dobro raspoloženje.
Iako sam veliki ljubitelj vožnje, jer me otvoreni put i priroda u kombinaciji sa dobrom muzikom opuštaju, ovog puta odlučujem da angažujem vozača kako bih se usled zgusnutog rasporeda, što bolje pripremila za sastanke i susrete, mogla neometano da šaljem mejlove, i ujedno napravim plan obilaska svih atrakcija i mesta koji me zanimaju, i naravno objavljujem storije po društvenim mrežama. Posebno što svaki automobil ove limo firme ima WiFi što predstavlja dobitnu kombinaciju za udoban, bezbedan i produktivan petočasovni put po bosanskim krivinama.
Bez roaminga
Takođe od 01.07. ove godine region Zapadnog Balkana je zona bez rominga, dakle između Srbije i Bosne i Hercegovine roming je ukinut, tako da se pozivi ne naplaćuju dodatno, a WiFi radi bez problema, čak i u planinskim delovima puta, medjutim svaki operater različito tarifira internet, pa to ipak treba proveriti za svaki slučaj.
Krećemo u sred beogradskog popodnevnog špica u pravcu Šida, prema Bijeljini i već za oko sat vremena stižemo do granice. Nema gužve, pokazujemo isprave, niko nas ništa ne pita osim standardnog pitanja – da li imamo ’nešto za prijavit’ – nemamo i nastavljamo ka Bijeljini.
Stižemo sa namerom da prezalogajimo čuvenu pitu ispod sača. Usput na semaforu u centru grada, u stilu ’90tih razmenjujemo eure u lokalnu valutu, konvertibilne marke. Prilazi nam tip do prozora i vadi svežanj novčanica, menja po odličnom kursu, sa minimalnom provizijom, usled minimalnih troškova poslovanja. Pokretna menjačnica – kroz smeh komentariše moj saputnik, u kojoj smo godini ili deceniji, pitam se, zapravo veku?
Stižemo ispred restorana, ugašeno svetlo, radno vreme do 18h(?!), pogledam na sat, nešto pre 19h. Ugostiteljstvo u doba korone – odlazimo na ćevape. Sarajevski ćevap u Bijeljini. Uvek odličan izbor – brzinski je gotov, porcija od 5 komada taman zasiti za put, sve ukupno kraće od 25min.
Preko Romanije
Nastavljamo u pravcu Zvornika, pa preko Romanije pravac Sarajevo – nema više zaustavljanja. Na putu nema gužve s obzirom da nije ni sezona godišnjih odmora, a ujedno je utorak uveče. Samo mi, poneki kamion, lisice koje pretrčavaju put jureći sa jednog kraja šume u drugi i prelepa priroda u toplim jesenjim bojama. Medjutim tu negde na vrhu Romanije displej za temperaturu pokazuje -4c, preslišavam se šta imam od debele garderobe, za svaki slučaj, ako izleti i neki bosanski meda iz šume, jer sam spakovana za očekivanu prognozu i temperture ne manje od 6,7c.
Nakon bezbroj krivina, repertoara Lepe Brene i Beogradskog Sindikata (kombinacija u skladu sa destinacijom), stižemo u Sarajevo uz pesmu Fato Olivera Mandića. Gde god da putujem volim da se pripremim i integrišem u lokalne uslove u svakom smislu, na taj način uvek saznam nešto novo a ujedno i izražavam svoje poštovanje prema domaćinu. Idemo pravo u IN mesto – Začin iznad Velikog parka, u blizini austrijske i francuske ambasade. Usput saznajem gde je živeo Brega a gde Čola, ulazimo u restoran a za prvim stolom desno sedi Halid Bešlić, popularni narodni pevač – kakav spontani lokalni celebrety experience.
Nakon malo druženja jednog Aperola, umorna od ovog iznenadnog road tripa odlazim u svoj hotel u centru grada, sve atrakcije su na 10ak minuta pešačenja. Hotel ima parking koji je uključen u cenu, kao i saunu u koju nisam stigla da odem. King size krevet je udoban toliko da sam uspela u sekundi da zaspim, i ujutru se probudim skroz naduvena ali odmorna – pohvala za dušek i jastuk.
Turista u Sarajevu
Nakon klasičnog doručka na bazi švedskog stola, uslužno ali ne preterano ljubazno osoblje sa recepcije daje mi mapu sa znamenitostima grada, iako imam sve na telefonu i iako mi je ovo bar peti put da boravim u Sarajevu, volim da se osećam kao pravi turista i to retro sa turističkom mapom u ruci, čak i kada ne boravim isključivo turistički
.
Ubrzo potom, moj domaćin stiže po mene i krećemo u akciju. Prva stanica s obzirom da smo poranili je Zmajevac, kafe Vidikovac domaća ‘kahva’ iz fildžana uz obavezan ratluk, smeh, bosanski humor i opuštenost, moj omiljeni sok od ruže i šiša sa ukusom borovnice za kompletan doživljaj, a sve uz predivan pogled na ceo grad. Pravi orijentalni jutarnji zen, idealan način da se počne ovaj dan i kratak boravak u Sarajevu.
Sledeća brzinska stanica je rodjak od domaćina i spontano isprobavanje ovosezonskih domaćih rakija – jabukovače, višnjevače i orahovače. Nakon ove nenadane degustacije dan se veselo nastavlja u pravcu zakazanog sastanka u jednoj lokalnoj fabrici. Usput saznajem razne zanimljivosti vezane za noviju istoriju Sarajeva.
Popodne ručamo u prelepom restoranu Toplik u Istočnom Sarajevu, bašta je kao iz bajke, po preporuci šefa odlučujem za divljač, gulaš od srnetine. Prijatelji jedu pastrmku i smuđa i u pravom sarajlijskom maniru ’teraju šegu samnom’ da sam pojela sirotog bambija. Veoma smo zadovoljni hranom, vinom i uopšte uslugom i ambijentom.
Baščaršija
Ostavljamo mesta za dezert ali ne ovde već na Baščaršiji da maksimalno iskoristim ovaj iznenadni dolazak. Kako se oktobarski dan ubrzano skraćuje, a treba stići nazad u Beograd (možda čak i na jedan humanitarni event), krećemo odmah. Na Baščaršiji raje i graje kao i uvek, sve šljašti od radnji sa suvenirima, garderobom, uz miris tucane kahve, izloga punih čarobnih lampi, nakita i (letećih) ćilima – kao da smo u 1001 noći, jedino što je hladnjikavo, taman toliko da para pomalo izlazi iz usta od zime.
Odlazimo u prvu poslastičarnicu na baklave sa pistaćima i tulumbe sa crnim čajem. Usput, ne mogu da odolim ni tufahijama za odmah, a ni alvi za put – neverovatno kako svaki dolazak u Sarajevo posebno otvara moj apetit za slatkišima, kao da sutra ne postoji. Jedemo u bašti iako je zima, greju nas kolači i gutljaji vrućeg čaja. Na Baščaršiji se kartice ne primaju, isključivo gotovina ovde vreme praktično stoji, ali dobra vest je da na nekoliko mesta ima bankomata – samo ih treba pronaći u uličicama koje sve isto izgledaju.
Nakon ovog šećernog boost-ovanja krećemo u laganu šetnju i obilazimo čuvenu Gazi Husrev begovu džamiju. Saznajem tačno mesto gde su snimane scene čuvenog filma Valter brani Sarajevo, potom pijem malo vode sa Sebiljske česme, a ubrzo obilazimo i Ferdinandov most i posmatramo Miljacku kako teče ispod ove prave istorijske prekretnice.
Vreme je za povrtak, vozač je spreman, a ostale znamenitosti će sačekati sledeću posetu, sada je vreme za pun gas do Beograda. Kako uvek volim da zaokružim svoja putovanja, vraćamo se preko Višegrada, Tare i Čačka gde se uključujemo na autoput Miloš Veliki. Malo testiramo ’mečku’ s obzirom da smo opet sami na putu i stižemo u Beograd nakon 4h i 30min, tako završavam svoju spontanu avanturu i pravo mini putovanje kroz vreme u svakom mogućem smislu.
Posjetite naš YouTube kanal. Pretplati se na TIK TOK.
Uključite se u naše grupe na Fejsu: Vodič po najljepšim skijalištima, Savjetnik za putovanja Travel Advisor, Savjetnik za putovanja Europom i Savjetnik za putovanja Srbija
