Moram da priznam da nisam očekivala toliko iznenađenje moje okoline izborom destinacije za prolećno putovanje. “Oni su ratovali, daleko je, vruće je, nema ništa posebno da se vidi…”
Na ovim našim prostorima Vijetnam se obično vezuje za rat koji je često i “dokumentovan” u holivudskim filmovima. Daleko jeste, oko 14 sati leta avionom,ne računajući presedanje. Osim toga, na jugu zemlje vrućina u kombinaciji sa vlagom može da oteža boravak na otvorenom, posebno nama koji smo tamo stigli krajem marta. Ovako površno sagledavanje situacije može da odbije potencijalnog putnika, ukoliko se ne informiše malo detaljnije i ukoliko mu dug let avionom nije prepreka da upozna kulturu potpuno drugačiju od naše.
A ko se informiše saznaće da je na svetskom nivou, Vijetnam od jedne od najsiromašnijih zemalja došao u red najbrže rastućih svetskih ekonomija. Ovakav skok doprineo je rastu BDP-a pa su sada rangirani kao 47. zemlja u svetu od ukupno 196, čemu značajno doprinosi i turizam sa više od 15 miliona turista samo u 2018. godini. Tragovi rata su danas samo turističke atrakcije. Turizam je u takvom zamajcu da se očekuje da će Vijetnam uskoro dostići kod nas mnogo popularniji Tajland.
Osnovne činjenice o Vijetnamu možete naći ovde.
LJUDI
Ono što volim da radim dok sam u drugoj zemlji je da posmatram ljude na ulici – dok obavljaju svakodnevne aktivnosti, međusobno komuniciraju, šetaju svoju odevnu kombinaciju, hrane decu ili se, na primer, svađaju.
Zbog teritorije koja je jako izdužena u pravcu sever jug više od hiljadu kilometara, Vijetnamci čak i ne izgledaju u celoj državi isto. Na jugu su više kao Kambodžanci, dok na severu podsećaju na Kineze, a to znači da su viši, a i oči su im drugačije zakošene.
Ipak, i severnjaci i južnjaci su prilično niski za naše standarde, prosečna visina muškarca je 167 cm, a žena tek 156 cm. Takođe, primetno je da nemaju ni viška kilograma, svi su prilično fit. Način ishrane objašnjava i zašto (dosta voća, pirinča i supa sa mesom). Zanimljivo je i da se preterano čuvaju od sunca, posebno žene. I na temperaturama od 40 stepeni Celzijusa i visokoj vlažnosti vazduha one su umotane od glave do pete, pomalo izgledaju kao šarene nindže. Na nogama nose i neku vrstu grilon čarapa preko kojih navlače japanke. Tek u večernjim satima možete da ih vidite na ulici u „redovnom“ izdanju.
Pored toga, zanimljivo je i da većina kozmetičkih preparata u sebi sadrži hemijske supstance za izbeljivanje kože. Zašto to rade? Da bi im koža bila što svetlija, jer je to znak lepote, višeg statusa, građanskog porekla. Ne znam da li je to zaostavština perioda kada su belci bili gospodari na ovim geografskim širinama ili nešto drugo. U svakom slučaju, apsurdno je videti njih tako pokrivene čak i na plažama, a nas u bikinijima kako se pržimo na suncu, jer smo suviše blede posle zime. U Vijetnamu tamna boja kože znači da radiš u polju, na suncu, i da si seljanka.
Jedan od simbola Vijetnama je kupasti šešir (non la), koji danas češće nosi seosko stanovništvo. Prvi crteži ovog šešira pronađeni su na bronzanom bubnju koji datira još iz 2500. godine pre Hrista i od tada je ovo pokrivalo za glavu sastavni deo vijetnamskog folklora, književnosti, muzike.
Šešir ima višestruku ulogu – služi kao zaštita od sunca i kiše, jer su to vremenski uslovi koji najčešće vladaju u ovoj zemlji, a kada se prevrne služi i kao korpa za nošenje namirnica. Pravi se od materijala koji je ljudima dostupan, najčešće palminog lišća i bambusa, a gotov se premazuje lakom kako bi duže trajao i lepše izgledao.
Vijetnamci vole da odmaraju na javnim mestima. Jedno od najneobičnijih za podnevnu dremku koje sam videla je motor! Pošto su niski nije im problem da se „ugnezde“ i prekrate vreme koje imaju na raspolaganju. Drugo popularno mesto za odmor jesu platnene ljuljaške, posebno na selu. Moguće je naići na čitave „spavaonice“ razvučene između drveća, a nakon jednog obilnijeg ručka ozbiljno sam razmišljala da im se pridružim.
HANOJ
Hanoj je glavni grad Vijetnama i drugi najveći grad u zemlji sa oko 8 miliona stanovnika. Nalazi se na severu zemlje lenjo razvučen na obalama Crvene reke i spada u jedan od najstarijih gradova u regionu. Šetnjom kroz grad uočavaju se različiti arhitektonski uticaji, od starokineskih, budističkih i francuskih, pa do modernih. Sa starim delovima grada koji „nose“ potpuni haos smenjuju se široki bulevari sa elegantnim prodavnicama skupe garerobe. Čuvena Opera haus je središte kulturnog života grada i unosi dašak evropskog uticaja u grad. Centrom grada dominira veliko jezero Hoan Kiem, inače istorijski centar grada, a prostor oko jezera je prelep ambijent za šetnju ili za vežbe, npr. taichi-ja u večernjim satima.
Osim toga, Hanoj je dom i tipično komunističkom mauzoleju Ho Ši Mina, ali i prvom hramu Konfučijonizma. I svakako novom poslovnom delu sa visokim zgradama od metala i stakla. Dakle, grad je sve to – lonac u kom se prošlost krčka zajedno sa sadašnjošću. Ima taj neki šmek koji sam očekivala od Vijetnama, to neko ludilo, ali fino dozirano. Kao na primer – dok se provlačite između malih klupa u starom delu grada na kojima ljudi jedu i pokušavate da izbegnete udarac nekog skutera, pored vas na biciklu prođe žena koja vozi stotine belih ljiljana na prodaju.
Hram literature je sagrađen u XI veku i posvećen je Konfučiju, mudracima i učenjacima. Hram je bio sedište i Carskog univerziteta, prvog vijetnamskog univerziteta koji je radio sve do XVIII veka, a na kome su studirali predstavnici tadašnje društvene elite. Ovo mesto predstavlja svojevrsni centar znanja, pa i danas svršeni diplomci dolaze da se slikaju ispred glavne kapije hrama i time obeleže završetak školovanja.
Unutrašnjost kompleksa je zaista velika, zauzima ceo kvart. Osnovna podela je na 5 dvorišta, ulazi se iz jednog u drugo kroz posebne kapije, deluje kao da prelaziš nivoe na nekoj igrici i ne znaš šta te sledeće očekuje. A očekuje te svašta: parkovi, ribnjaci, bonsai drveće u ogromnim kamenim saksijama, stoletna stabla, kamene stele sa urezanim imenima svršenih diplomaca, mesto za poštovaoce Konfučija i njegovih učenika. I sve odiše patinom, kao da je neka vremenska prašina pala na ovo mesto i konzervirala ga.
Mauzolej posvećen Ho Ši Minu, predsedniku Severnog Vijetnama od 1945 – 1969. godine, vođi Vijetnamskog narodnog pokreta, revolucionaru i jednom od najuticajnijih komunističkih vođa XX veka, je mesto koje u najmanju ruku deluje zanimljivo. Znala sam da će biti velelepan, ali ove razmere su me ipak zatekle. Drug predsednik je umro 1969. godine, ali kult njegove ličnosti i dalje je živ, rekla bih čak živahan. Kompleks obuhvata ogroman trg i u centru mermerni mauzolej visok dvadesetak metara, a zapošljava oko 300 osoba uključujući i počasnu gardu sastavljenu od vrlo naočitih mladića u savršeno belim uniformama. Kasnije sam saznala da biraju samo najbolje da čuvaju druga Mina, što podrazumeva i natprosečnu visinu za vijetnamskog mladića. Koliko pak košta održavanje ovakvog kompleksa nisam uspela da saznam. Ulazak u mauzolej podrazumeva stroga pravila za posetioce – nema fotografisanja, glasne priče, sunčanih naočara na očima, niti ulaska u npr. bermudama (ako ste došli tako odeveni morate u prodavnicu otvorenu u te svrhe da kupite adekvatnu garderobu).
Telo, pripremljeno za večni život specijalnim ruskim tehnikama, smešteno je u staklenu kutiju u mračnoj i hladnoj prostoriji unutar mauzoleja. Uobičajeno je da jedan za drugim, u tišini i sporim korakom, prolaze posetioci – poštovaoci njegovog lika i dela ili prosto znatiželjni turisti. Ranije su jednom godišnje balzamovano telo slali u Moskvu na reparaciju, a onda su obučili svoje ljude za taj posao. Danas postoji državna komisija za održavanje tela i sastoji se od 11 osoba.
Ipak, najveće iznenađenje sam doživela kada sam videla da decu iz vrtića (od otprilike tri godine starosti) dovode u mauzolej da vide balzamovano telo!
HALONG BAY
Zaliv na severu Vijetnama je jedno od najpoznatijih svetskih turističkih destinacija. Sastoji se od skoro 2000 ostrva, ostrvaca i stena koje se iz mora izdižu poput zelenih brda. Ceo predeo je krečnjačkog porekla, pa su prirodne formacije nastajale milionima godina radom sila mora i vetra, ali i tektonskim poremećajima. U prirodne formacije između ostalih spadaju i pećine sa pećinskim nakitom, ali i prelepe peščane plaže. Naziv Ha Long znači Zmaj koji se spušta, jer su po legendi bogovi poslali zmajeve da spasu narod od neprijatelja. Zmajevi su, umesto vatre, bljuvali drago kamenje koje se u vodi pretvaralo u ostrva i pravilo branu da neprijatelji ne bi mogli da prođu sa svojim brodovima.
Većina ostrva je nenastanjena, bar ljudima, ali zato je dom brojnim biljnim i životinjskim vrstama, od čega čak 14 biljnih i 60 životinjskih vrsta spadaju u endemske.
Mene je najviše impresionirao uspon na vidikovac od preko 200 stepenica i pogled sa tog mesta. Nije bilo izmaglice tako česte ovde, pa je zaliv paradirao pred mojim očima…
SKUTERI
Već sam napisala da Vijetnamci obožavaju motore odnosno skutere kao prevozno sredstvo, i da ih u zemlji ima oko 45 miliona. Ali nisam dočarala šta to praktično znači kada, na primer, poželiš da pređeš ulicu. A deluje kao smrtna presuda, bar prvi dan. Naime, stotine skutera u svakom trenutku se pred vama kreće ulicama, dok je njihovo zaustavljanje na semaforu u većini slučajeva diskutabilno. Da ne spominjem raskrsnice bez semafora. Pravilo kaže da prilikom prelaska ulice ne smeš da trčiš – poginućeš, već podigneš ruku i polako pređeš na drugu stranu. „Kao na modnoj pisti,“ objašnjava vodič. Nekako mi je bilo lakše da okrenem glavu u kontra stranu da ne vidim šta se dešava – pa šta bude.
PHU QUOC (Fu Kok) OSTRVO
Ostrvo se nalazi južno od Vijetnama, u Tajlandskom zalivu, naspram obale Kambodže. Sve do XIX veka bilo je pod upravom Kambodže, da bi kasnije prešlo u ruke jednih pa drugih. I danas je tema spora između ove dve susedne zemlje, iako je sada zvanično deo Vijetnama. Ostrvo je po površini slično Krfu, sa prosečnom godišnjom temperaturom od 27 stepeni, bujnom vegetacijom i prirodom koja je bila izdašna. Veliki deo istočnog dela ostrva zauzima naciolnani park sa šumamau kojima možete da naiđete na skoro 200 životinjskih vrsta (od kojih su mnoge i ugrožene), vodopade, staze za pešačenje. Ono što ostrvo krasi su i bele peščane plaže i tirkizno more koje je uvek toplo. Phu Quoc je poznat po tradicionalnom uzgoju bibera, zatim ribarstvu i uzgoju školjki za proizvodnju bisera.
Sve u svemu, zvuči kao idealno mesto za odmor i provod. Međutim, u zadnjih desetak godina ostrvo je zadesio cunami turizma i posledice su vidljive na sve strane. Đubre se nekontrolisano odlaže, pa i na prelepim plažama poput ove na mojoj fotografiji (fabrika za preradu otpada je tek u fazi izgradnje). Nekontrolisana gradnja smeštajnih kapaciteta je uzela maha, pa je moguće videti stilove u rasponu od “starogrčkog hrama” do “Menhetn poslovne zgrade.” A prisutno je i podilaženje turistima koji dolaze u većem broju, pa njima prilagođavaju i natpise na radnjama.
Kao jednu od zanimljivijih lokacija na ostrvu svakako treba spomenuti noćni market. To je jedna košnica koja oživi sa prvim sumrakom, kombinacija naše pijace i mediteranske rive, a pre svega mesto gde možete da pojedete kvalitetne morske plodove, i to po izboru: street food ili restoranski. Svežinu robe proveravate pogledom ka izloženim posudama sa vodom, u kojima se još uvek praćakaju škampi, hobotnice, lignje, školjke, razne vrste ribe. Obično dobijete i priliku da izaberete primerak koji hoćete da pojedete, pa onda gledate kako mu na licu mesta prekraćuju muke pa ga termički obrađuju. Morske plodove volim da jedem i moram da priznam da sam uživala u hrani. Ako ste na ostrvu – nemojte da propustite ove delicije.
HO ŠI MIN (SAJGON)
Ovo je najveći grad u zemlji, ekonomski i privredni centar, kao i dom za 13 miliona ljudi. U stvari, teško je i reći koliko tačno duša deli kiseonik u ovom gradu, jer mnogi svakodnevno dolaze i odlaze zbog posla. Nalazi se na jugu zemlje, na reci Sajgon, u blizini delte moćne reke Mekong, a tokom vijetnamskog rata bio je glavni grad republike Južni Vijetnam. Da biste upoznali i osetili Sajgon potrebno je da posetite ulicu Bui Vien koja se nalazi u prvom distriktu. Ako ste to videli – videli ste Sajgon, ili bar njegovu suštinu – Vijetnam na steroidima.
U večernjim satima to izgleda tako što se sa obe strane ulice smenjuju klubovi sa muzikom nepoznatog broja decibela (umesto unutra, zvučnici stoje sa spoljne strane) i restorančići sa lokalnom kuhinjom i plastičnim hoklicama na ulici umesto normalnih stolica; LED rasveta jačine kojom udara direktno na neurone u mozgu; ulični prodavci svega i svačega na biciklima i motorima (uključujući i hranu koja se upravo peče/kuva/prži), lokalno stanovništvo koje je izašlo u grad da prošeta, sluđeni turisti koji ne znaju kud pre da pogledaju, a onda i pokoji automobil koji pokušava da se provuče između svega već nabrojanog. I uspeva, ne bih mogla da opišem kako.
Malo mirniji i evropskiji Sajgon može da se oseti tokom šetnje od nekih 20 minuta, i dalje u prvom distriktu. Tu se izdvaja zgrada glavne pošte, sagrađena krajem XIX veka u vreme francuskog protektorata. Sagrađena je u kombinaciji gotskog i renesansnog stila, ali ima i primese francuskog. Vrlo zanimljiva građevina i danas, posebno njen unutrašnji deo koji je prilagođen turistima, posebno običaju koji već izumire – slanju razglednica. Nisam propustila priliku da i ja pošaljem jednu koja je stigla na odredište nakon tri sedmice.
Još jedna zanimljiva građevina koja potiče iz istog perioda, a koja se nalazi uz poštu jeste katedrala Notr Dam. Ono što je zanimljivo u vezi ove katedrale je da je kompletno sagrađena od materijala koji je dovezen iz Francuske. Spoljni zidovi konkretno od cigle iz Tuluza, koja je do dan-danas sadržala istu svetlo crvenu boju.
Ima Sajgon i moderne delove, oblakodere od stakla i metala, odakle svetske korporacije vuku konce za sve brži rast ovog dela planete. Ali taj deo nekako nije Vijetnam, pa ga ne bih ni opisivala.
DELTA MEKONGA
Mekong je dvanaesta najduža reka na svetu, teče kroz šest država i u svom slivu vodom opskrbljuje 60 miliona ljudi. U Vijetnamu se uliva u Južnokinesko more formirajući devet rukavaca koje lokalno stanovništo naziva devet zmajeva. Obilazak delte Mekonga i upoznavanje za seoskim načinom života ljudi koji žive na vodi i od vode za mene su bili potpuno egzotično iskustvo. Simbol delte su duguljasti drveni čamci na vesla koji predstavljaju osnovno a u nekim delovima i jedino sredstvo transporta. U delti je inače vrlo prometno, čamci se mimoilaze u ponekad vrlo uskim rukavcima, desi se da se očešu jedan o drugi (pa nipošto ne treba da se držite za ivicu čamca, inače odoše prsti). Voda je mutna i preliva se u pedest nijansi braon boje, sa vrlo bujnom vegetacijom, pa deluje kao da se vozite kroz pravu tropsku močvaru. Ukoliko se dobro zagledate možete da, tik iznad vode, primetite i vodeni kokosov orah veličine fudbalske lopte. Kada se drvenasti plod boje kafe preseče sekirom dolazi se do sluzavog beličastog jezgra. Lokalno stanovništvo ga pije u kombinaciji sa kokosovom vodom i ledom. Blagog je ukusa, slatkasto, ali prijatno za popiti pod užarenim suncem Mekonga.
A od druge vrste kokosa (kao onaj koji može kod nas da se kupi) moguće je napraviti i karamele. Rad je uglavnom manuelni, sve se obavlja na otvorenom. Kokos se prvo reže i melje dok se ne dobije mleko koje se zatim meša sa sladom dobijenim od pirinča, pa se sve kuva na određenoj temperaturi. Tokom kuvanja se dodaju i arome (kafa, čokolada, ananas) ili se ne dodaje ništa. Nakon što masa postane lepljiva, smesa se istresa u kalup da bi se dobili duguljasti štapovi. Štapovi se zatim režu na male delove, pakuju u papiriće, a zatim i u plastična pakovanja. Sve je organski, prirodno, sveže.
Delta je nekada bila i veliko stanište krokodila koji su u međuvremenu nestali, najviše zbog lova i mesa. Danas je moguće posetiti nekoliko farmi krokodila koje su tu više kao atrakcija za turiste a ne kao pokušaj da se obnovi živi svet u svom izvornom staništu.
VIJETNAMSKI RAT
Mrzim sve na temu rata, toliko da ne gledam ni holivudske ratne filmove. Ali pisati o Vijetnamu, a ne pomenuti Vijetnamski rat bilo bi, u najmanju ruku, čudno. Vijetnamci ovaj rat ne zovu vijetnamski, nego američki. I jeste bio američki, čini se, više nego bilo čiji. Trajao je od 1955. do 1975. godine a počeo je tako što su Amerikanci odlučili da spreče jačanje komunističke vlade na severu pod vođstvom Ho Ši Mina, pa su došli da pomognu Južnom Vijetnamu koji je bio više naklonjen Zapadu. U principu, pričamo o periodu hladnog rata, pa su SAD i Sovjetski Savez pokušavali preko trećih zemalja da dođu do prevalasti na globalnom nivou. Rat je bio brutalan, poginulo je između 1,5 – 4 miliona ljudi. Najviše Vijetnamaca, zatim stanovnika Kambodže i Laosa. Amerikanci su izgubili nešto manje od 60 000 vojnika. Tačne cifre očigledno nikada nećemo ni saznati.
Jedna od stvari koja me je ozbiljno „prodrmala“ u Vijetnamu je poseta bivšem zatvoru na ostrvu Phu Quoc, a koji je bio pod upravom snaga Južnog Vijetnama. U njemu je bilo zatočeno od 30000-40000 pristalica komunističke vlade na Severu ili južnjaka odanih severnoj državi. Ostaci zatvora su pretvoreni u muzej i danas služe kao turistička atrakcija, sa žicom, hangarima, gipsanim lutkama krvoločnih pasa i zatvorenika u različitim scenama mučenja. Rat je bio brutalan, ali zatvor je bio krvoločan. Ne bih prepričavala scene koje sam videla, ali ono što su Vijetnamci sa juga radili svojim sunarodnicma sa severa graniči se sa umobolnim.
U svakom slučaju, Amerika je nonšalantno ušla u sukob, ne očekujući otpor na koji je naišla. Posle im je bilo teško da se izvuku, pa su se tek nakon 18 godina povukli, pobeđeni. Vijetnam se ujedinio pod vladom Severnog Vijetnama i do danas ostao socijalistička republika koja zahvaljujući prilično liberalnim ekonomskim zakonima krupnim koracima grabi napred.
izvor: priceizkofera.com
Posetite naš YouTube kanal.
