Nikako. Ekonomska klasa nije pravljena za mene.
Ali da krenemo redom. Prvo putovanje u sopstvenom aranžmanu, pa još na Kubu, izazvalo je priličnu euforiju u mom centralnom nervnom sistemu. Rezervacija smeštaja, izbor gradova za obilazak, odabir najatraktivnijih izleta, organizacija prevoza unutar Kube i kupovina avio karte na vreme.
Usledila je višednevna pretraga na netu i, voila: Beograd – Havana preko Moskve za 600 evra. U tom trenutku najjeftinija opcija. Od silnih priprema zaboravljam da pogledam detalje leta, kao na primer koliko putovanje zaista traje? Posebno let od Moskve do Havane, i šta da radim sa sobom sve to vreme? A let traje 13 sati.
U celoj ovoj priči olakšavajuća okolnost je bila to što je let iz Moskve bio u rano jutro posle neprospavane noći. To je pomoglo jer se ni poletanja ne sećam. Odmah nakon vezivanja pojasa „upadam“ u najdublju fazu sna. Što duže spavanje – to bolje. Samo je jako važno da me niko i ništa slučajno ne probudi. A to će se u avionu od preko 200 putnika neminovno desiti. Ako ništa drugo, dodirnuće me ljubazna stjuardesa da najavi ručak, uz neizbežno „chicken or beef?“. Mogu i da je iskuliram, ali ne znam kada stiže sledeći obrok. Ne daj bože da ostanem gladna, tek to može da izazove uragan. A pošto sam na 12000 metara iznad zemlje – bolje sprečiti nego lečiti – dajte ipak jedan „chicken.“
Posle ručka više ne mogu da spavam, a preostaje još sedam sati leta. Shvatam da će ovo biti iskustvo koje ću da pamtim. Dugotrajan sedeći položaj nikako ne prija mojoj kičmi. A ni nogama koje imaju tek toliko prostora da ih jedva smeštam ispred sebe. Unutrašnjost kabine maksimalno je iskorišćena, nema rasipanja prostora. Ne dao bog da sam košarkašica! Sedište ne mogu da oborim unazad, avion je pun kao šibica. Iza mene je ne baš ljubazan gospodin. Pokušavam da budem pametna, pa sedište pomeram unazad u milimetrima, da se ne primeti. Čekam da gospodin zaspe, pa onda malo više. Ali, sve je to nedovoljno za moje telo koje bi da se ispruži. Proklinjem bogate Ruse u biznis klasi koji spavaju u ležećem položaju.
Odlučujem da pogledam neki film. Na monitoru je veliki izbor – najnoviji blokbasteri, oskarovci, klasici. Super. Biram jedan koji već godinama nikako da odgledam, uključujem monitor i prepuštam se pokretnim slikama. Uživancija! Taman kad se radnja zakuvala – boom. Nije bomba (pu-pu) već turbulencije, što kao nus pojavu ima gašenje monitora. Ajde dobro, čekam da se sve smiri i da se tehnika vrati u život. Međutim, uređaji ne pamte gde si stao, nego film moraš da gledaš ispočetka. Ma važi. Odustajem od filma.
Ustajem da malo prošetam. Gde da šetam? Do WC-a i nazad. I nije neka ruta. A nakon već sedam sati leta ni WC kao odredišna tačka nije poželjan, mirisi koji se šire iz tog dela nisu baš prijatni. Ako s nekim eventualno treba da se mimoiđeš na toj ruti – tu već ne gine trljanje telo o telo. Može da bude i zanimljivo ako naiđe zgodan primerak, možda ti se i svidi let.
Ali ne meni, ne ovaj put.
Posmatram šta rade ljudi oko mene. Ili spavaju (to sam već obavila) ili živo razgovaraju jedni sa drugima. Moj saputnik spava k’o zaklan. Žena s moje druge strane piše nešto, puna tri sata. Baš sam se zainteresovala, pa se suptilno naginjem da vidim šta je u pitanju, kad ono – tekst na hebrejskom. Pomišljam da bih i ja mogla da iskoristim ovo vreme za nešto korisno, pa uzimam da čitam knjigu…
Monitor pokazuje da imamo još 2 sata leta. Postajem vrlo nervozna zbog neugodnog položaja i bolova u nogama i leđima. Ustajem i počinjem da se istežem. U ovoj fazi mi ionako nije bitno šta će neko da misli. Neka gledaju!
Istezanje me oporavlja, pa sam poslednja dva sata nekako preživela.
A kada sam konačno ugledala Havanu kako mi se osmehuje kroz oblake, odahnula sam.
izvor: priceizkofera.com
Posetite naš YouTube kanal.
Putnici uvek traže nešto posebno – vodič po neobičnim mestima i događajima
